Authors: Miloš Crnjanski
Pogledao je u raspored gostiju koji mu je gospoda Foi bila dala. Na njemu je pisalo:
Sir Malcolm Park. K. C. B. & Lady Park.
(
206
) Kao da je njih, domaćica u hotelu, htela da istakne, naročito, — to je bilo ispisano vrlo krupnim, ljubičastim, slovima. Kaligrafiskim.
Neki lord, idiot, — pomisli u sebi Rjepnin, ljut, što ga je taj čovek odmerio očima, — i njegova šašava ćerka? Mlada devojka bila je privukla sebi pudlicu, sa stolicom, i počela da joj tepa.
Čovek je bio star i ogroman, razbarušen, suh, sed, a sudeći po imenu, Škot. Samo u Škotskoj, i na Kavkazu, — pomisli Rjepnin, — ima takvih, održanih, lepih, staraca. Imao je glavu, koja je Rjepnina, koji je bio obišao sve muzeje Evrope, — u dane kad se ne plaća ulaznica, — sećala na drven simbol Sunca nad vratima u planinskim krajevima Evrope. I sa nekoliko koraka, Rjepnin je primetio koliko su oči u tog čoveka, plave, iskričave, pod gustim, čupavim, sedim, obrvama. Svetlucale su kad je seo pod senku sa staklenog krova, kao svici, noću. Devojka, koja je sedela za stolom tog starca, — svakako njegova kći, — bila je vrlo mlada, a obučena kao što oblače mladiće, u Londonu, za letovanja na moru. Zagledan u taj par, Rjepnin pomisli da taj čovek mora biti, bar sedamdeset godina star, pa to i neće biti njegova kći, nego, valjda, unuka? Oboje, pomisli Rjepnin, moraju biti snobovi. Čovek je bio odeven kao prodavci puževa, pužića, u Bretanji, a na sebi je imao neku, zakrpljenu, saharijanu, kao da je stigao, juče, iz Afrike. Iz nje su, na razdrljenim grudima, virile, sede dlake, čitav žbun. Pantalone njegove, od platna, sa podvrnutim nogavicama, visile su mu ispod kolena. Nosio je neku, ribarsku, obuću, kao što je nose ribari u Portugalu. Davao je znake posluzi da toči, ćutke, i ne pogledavši je, njegovoj unuci, u čašu, šampanj, a zatim, i njemu.
Ta vrlo mlada devojka, bila je još koštunjava, kao Engleskinje, koje još nisu žene. Jela je nehatno. Imala je duge, lepe, ruke, sa kojima je, s vremena na vreme, davala zalogaje, svojoj, maloj beloj, pudlici, kao da se zabavlja.
Katkad bi joj zalogaj podmetnula pod nos i podigla ga visoko, a psić je, onda, blejao, tužno, u njenu ruku i tresao repićem. Njeno lice je bilo ljupko, — bar se Rjepninu, koji nije imao dece, tako činilo, — a primetio je bio, da ima, kao i Nađa, zlatnu kosu, ali su joj oči bile mrke. A pod tim ludim osvetljenjem, sa staklenog krova, činile su se kao da su oči orlića. Jedino su joj noge, ispod kolena, u zavrnutim nogavicama čakšira, bile snažne, — kao da je balerina. Sa vrata je, tom malom snobu, i za vreme ručka, visio par gnjuračkih naočari za plivanje pod vodom.
Misis Foi je, možda, bila zapazila, kako Rjepnin ne skida oka sa tog para, pa, i kad je pognuo glavu, nastavlja da ih posmatra, ispod oka, tek, ona je bila, obilazeći trpezariju, zastala kod njegovog stola, pa mu, tiho, kao da želi da šapuće, reče: »Ser Melkelm je naš anđeo čuvar. On je rođak moje matere. On nam je omogućio da kupimo ovaj hotel. Veliki knjaz u Parizu ima njemu da zahvali, da je moguće, da vam ovde pružimo malo odmora, u vašem teškom životu. Vrlo je uticajan u Londonu. Treba da ga upoznate. Kaže mu se: ser Melkelm.«
Rjepnin joj, umalo, nije odgovorio, grubo, da mu nikakvi, vrlo uticajni ljudi, nisu potrebni u Londonu, ali se snuždio. Rekao je samo da se divi Škotima, i kad ostare. Video ih je u Škotskoj, pa im se divio. I kći ser Melkelma je lepa pojava, vrlo ljupka.
To je, i nehotice, zbunjen, rekao, a odmah se pokajao.
Gospoda Foi se, međutim, kao papagaj, kad je o ženi reč, nasmeja. To nije njegova kći, to je njegova supruga, reče gospoda Foi kroz smeh, tiho. Olga je bila početnica u baletu, kad je Melkelm, njenog oca, u Parizu, upoznao. A njen otac bio je piljar.
A greengrocer. Isn't it funny?
(
207
) To je bio veliki skandal. Sa familijom je, zauvek, prekinuo, ali za njega je to lako. Ima plantaže na ostrvu
Ceylon.
Upoznaće ga sa njima, svakako.
Da li zato, što je smatrala, da je rekla, dosta, ili, zato, da bi pomilovala belu pudlicu, gospođa Foi ode od Rjepnina.
On je ostao preneražen: da tako mlado stvorenje ima tako starog muža.
Pod utiskom tog što je bio čuo, Rjepnin je nastavio da ruča, kao da jede, u snu. Oči su mu bile nepomične, kao da su od stakla, a trže se, kad mu posluga priđe, da mu menja tanjir. Zagledan u taj svet, oko sebe, koji je jeo bezbrižno, nadodoljen, a koji, kao i on, nije više pripadao, nijednoj zemlji, — tako reči, ni svom narodu, pa ni staležu, i porodici, — učinilo mu se, da taj svet ne pripada ni sadašnjosti, nego prošlosti. Bio se zaista snuždio. On je, polazeći iz Londona, na odmor, u Kornualiju, sasvim drugi svet očekivao. Tek posle dva-tri minuta, setio se da potraži, očima, onog, za koga je bio čuo, da će biti u tom hotelu, a koga je, jedino, i želeo, da upozna. To je bio graf Andrej Pokrovski(
208
) koji je jednom bio u poseti Nađi, u Parizu, a čija je mlada žena, pre godinu dana, bila izvršila, samoubistvo. Grafica Panova je tvrdila, da joj je Pokrovski dao ideju, da njega, Rjepnina, pošalje, na letovanje, u taj hotel, u Kornualiju.
Rjepnin, u Parizu, nije bio prisutan, prilikom proputovanja grafa Andreje, i, njegove posete kod Nađe, koja mu je bila neka daleka rođaka.
Pošto mu je, u trpezariji, ostao svega još samo taj nepoznati par, on je, polako, dizao pogled prema tom paru, pri stolu, koji je bio pored stola tog Škota, — za koga mu gospoda Foi reče da »ima plantaže na ostrvu
Ceylon
.« (Rjepnin se, posle šest godina u Londonu, smeškao, podrugljivo, kad bi neko, o nekom Englezu, rekao, da »ima plantaže na ostrvu
Ceylon«.
Znao je šta znači to.) Međutim, kad je podigao pogled, da ugleda Pokrovskog, koji nije sedeo sam za stolom, Rjepnin se začudio, ne toliko izgledu tog čoveka, koliko izgledu žene, sa kojom je udovac sedeo. Na rasporedu, na njegovom mestu, — koji je krišom pročitao, dižući oči, — pisalo je, otkucano mašinom.
Count Andrew Pokrowski & La générale Barsutov.
Rjepninu se činilo smešno, kako je, to, gospođa Foi, napisala. A pitao se i ko je ta generalica Barsutov? Neka laka, pariska, Ruskinja, svakako? Metresa udovica, koju je valjda poveo sa sobom u Englesku?
Pokrovski, koga Rjepnin dotle, lično, nije bio video, bio je mlađi od njega. Znao je da je odnedavna, preseljen, u London, a da u Parizu, živi kod svoje tašte, koju Rjepnin nije bio nikad video. Žena, sa kojom je taj čovek, sad, ovde, sedeo, za ručkom, na nekoliko koraka od njega, bila je neka, elegantna, lepa, žena, upadljivo dobro odevena, kao da je ispala iz najnovijeg, modnog žurnala, Pariza. Ko li je to? Kad je stigao, jutros, Rjepnin nije hteo da se javlja Pokrovskom, a nije hteo to, ni sad, pri ručku. Ostavio je to, za veče.
Čovek, koga je, međutim, posmatrao, iako još mlad, i, očigledno, lepo izrastao, sedeo je, tu, pred njim, oronuo, i, vidno, napaćen. Bled, poguren, odsutan u mislima, negde daleko. Imao je glavu Hrista na ruskim, starim, ikonama. (To je bio međutim najslavniji pomoćnik generala Kutjepova(
209
), šefa špijuna »BELIH« u Parizu.) Iako nije mogao biti stariji valjda od trideset godina, bio je vidno ostario. Kad je zapazio da ga Rjepnin posmatra, pogledao je Rjepnina, za trenut, nekim ludačkim, krupnim, zelenim, oćima, o kojima se u Parizu, — među ženama, — pričalo. Prinosio je zalogaje, ustima, kao da mu zalogaji zastaju. Zatim bi prevukao rukom, preko čela, kao da je želeo da sa glave skine nešto što ga tišti? Neki trnov venac? — jer i toga ima, katkad, na glavi ljudi, nevidljivo. A videlo se na njemu, da mu, ni do jela, ni do pića, ni do razgovora, sa damom sa kojom je sedeo, nije stalo. Sedeo je, između dva jela, pogureno. Rjepnin se setio da je, jednog takvog čoveka, video u Sankt Petersburgu, — kockara, koji je bio izgubio, za jednu noć, sve, što je imao. Veliko bogatstvo.
Rjepnin je mislio da je žena, koja sedi pri tom stolu, neka Ruskinja, a laka, i udovica, — pa sad metresa tog čoveka, za koga je grafica Panova rekla, da ne živi u bedi, nimalo. Ona je, u trpezariji, međutim, bila najlepša pojava. Ona bi Pokrovskom, s vremena na vreme, rekla, nešto, tiho, nekim tužnim osmehom, a Pokrovski bi onda, kao da se trgao, podigao glavu, pa se ispravio, kao neki dečko, kad ga pri stolu opomenu. Posle bi opet klonuo. Izmenio bi sa tom ženom dve-tri reči, učtivo.
Njegova metresa bila je starija od njega, a možda i mnogo? Sudeći prema njenoj spoljašnjosti, to je ipak bila žena kao što su modeli velikih modnih kuća u Parizu. Bila je neobično odevena i za morsku obalu. Iako je bilo vidno da ta žena nije bila došla da se sunča i kupa, u moru, i da se izloži, atlantskom vetru, pod svetlošću, kroz stakleni, zeleni, krov, i bilje, na krovu, njeno je lice bilo lepo i mirno, kao lice utopljenica. A što je bilo čudno, njene nozdrve, crte usana i vrhovi ušiju, koji su virili ispod njene riđe kose, sve je to bilo boje i sjaja, kao što ga imaju morske školjke. Blede. Ružičaste. Sedefaste.
To lice je Rjepnina sećalo njegove mladosti, Petrograda, takvih lica lepotica ruskih, koje je sretao i kod svoje matere, i kod oca, kad bi mu roditelji bili u Parizu. Pogledale bi ga, i prešle svojim crnim očima, preko njegovog lica, kao nekim lakim, tamnim oblakom. Svaka je, među tim ženama, imala svoju istoriju, o kojoj se šaputalo, ali nije, nikad, govoreno glasno. Nijedna, među njima, nije bila sretna.
Prevez na sandali te žene, bio je spao sa njenog, levog članka, pa se ona saže, da ga, ponovo, navuče na nogu. Pri tome je primetila kako je taj stranac, upadljivo, posmatra. Uhvatila mu je pogled, pa se osmehnu. Rjepnin nije ni slutio da ona nije Ruskinja i da nije nikakva metresa, nego tašta Pokrovskoga, Engleskinja, i da je, zaista, i maneken, u Parizu.
RJEPNIN NIJE BIO OTIŠAO u Kornualiju da čuje ljudski smeh, ni da se spanđa sa nekom Engleskinjom, — kako mu je onaj Talijan, u podrumu, savetovao. Pristao je na to letovanje, zato, što mu je žena baš tada odlazila u bolnicu. Hteo je da se navikne na misao, da Nađa, uskoro, neće biti sa njim u Londonu. Poslaće je tetki u Ameriku. Odreći će se žene koju je voleo, da bi je spasao prosjačkog štapa, u starosti, u Londonu. (Ni jedan Rjepnin ne bi bio pristao, da ženu gleda takvu do kraja u svom životu.)
Prvog dana, u hotelu
KRIM,
bio se ponadao da će ga, svi, izbegavati, i, ostaviti na miru. Iako ga je žena bila iznenadila odećom, tako da, je ličio na nekog čoveka sa jahtom na odmoru, padao je u oči i svojim visokim stasom, bradom i crnim očima, — kao da je neki lovac bisera. Niko ga, prvo veče, nije zvao u društvo. — Englezi imaju lepi običaj, da, na izletu, u hotelu, na brodu, na letovanju, prvo veče, novog gosta, ne oslovljavaju, ne pozivaju, ne nude, ni da igra, ni da zauzme mesto, za bridž, pri stolu. Niko nikoga ne poznaje, prvih dana, na letovanju. Tek pri kraju, poslednjih dana, pred razilazak, svaki već poznaje svakoga, igraju, veselo, zariču se, da će, iduće godine, opet doći, uzmu adrese, brojeve telefona, — pa, katkad, i žene menjaju. Imaju veliki, engleski osećaj, melanholije, da se rastaju, — možda za uvek rastaju?
Prvog dana se ostaje i u odelu, u kom je nov gost stigao.
Međutim, već drugo veče, svi se izoblače, u večernje odelo, žene se nadodole, pa posle menjaju, svako veče, haljinu, i nakit, a katkad i boju kose. Muškarci oblače, crni, ili beli, džeket za večeru, — kažu i kad odu u Afriku. Od svakoga se očekuje da učestvuje u društvenim igrama, izletima, pa i u piću. Rjepninu, koji je bio željan samoće, mira, sve se to činilo, dosadno i glupavo. Od svih razonoda u Sankt Petersburgu, sačuvao je bio samo želju da igra šaha, sa nekim, ćutke, sa osmehom, do ponoći.
Domaćica, misis Foi, pozvala ga je, međutim, već drugo veče, da učestvuje u društvenim igrama, u njenom hotelu. Na nećkanje Rjepninovo, odgovorila je, da se takvi pozivi domaćice, u Engleskoj, ne odbijaju.
Igrala se igra koju zovu:
darts.
Na zidu je visio drven štit, raspodeljen u sfere, crne i crvene, a u njega se gađalo, sa nekoliko koraka, malim, čeličnim kopljima, kao sa strelama Amora, u centar. Onaj ko pogodi, dobija. Kad metalne strelice udare u drvo, odjekuje, kao da neko zabija čavle u mrtvački sanduk. Rjepnin, dotle, tu igru nije nikad igrao, čak je nije bio, ni video. Ona se, pre, igrala samo po pabovima i trećerazrednim hotelima, ali je, u ratu, ušla na vrata i u onaj svet, koji se u Engleskoj naziva »bolji«.
The Betters.
Valjda baš zato, što tu igru nikad dotle nije igrao, Rjepnin je stalno pogađao. Kapetan Bjelajev koji je sedeo pri stolu Krilovih vikao je, iza njega: »
Knjaz, po mojemu mnjenjiju èto skandal.
«
Posle te igre, Rjepnin je nameravao da ode na obalu morsku, u šetnju. U mesečinu. Prenerazila ga je bila, na obali mora, u Engleskoj, priroda, od koje je očekivao zaborav i utehu. Međutim, okean se povlačio od njega, daleko, i ostavljao za sobom, za osekom, bezmerno blatište, čudan i neverovatan svet morskih gmizavaca i mekušaca, čije su samo boje bile lepe, a koji je, inače, smrdeo. Obalu je, iz mora, obuzimao, kao oblak, miris algi, travuljina, morskog dna. Tek kad bi opet nastajala plima, ogromni talasi bi počeli da se valjaju, nadimaju, teški, široki, iz daljine, i preplavili bi opet sve to.
Sećao se kako su, — on i Nađa, — sa mrežom u ruci, u Francuskoj kao da idu da hvataju leptirove, — bežali onda, zavrnutih čakšira, na suvo, kao da su patuljci u svetu. Nađa bi, u Bretanji, kliktala od radosti, zbog te igre čoveka i beskraja, okeana, pa bi sedela na steni i čekala, mesečinu. Rjepnin joj se smejao. Sad, u Kornualiji, video je da svi ti ogromni, gorostasni, talasi okeana, koji grme među stenama, ostavljaju za sobom, na obali, na pesku, samo jednu tanku, belu prugu, pene.
I ništa više.
Između Nađe, i mesečine, te pojave, stvarale su neku čudnu vezu sa njenom ljubavlju, — i okeanom, i Mesecom, i ljudskim životom, — ali joj je Rjepnin sve to kvario, svojim podsmehom, da, niko, — ni u naše doba, — ne zna, da protumači, tu igru mora i zemlje: plimu i oseku. Kažu da na tu pojavu u svetu utiče Mesec? Logično bi bilo da, onda, utiče i na naš mozak pa da onda, i on, pripada Mesecu? On i njegovi drugovi, i pokojni Barlov, na letovanju, na Krimu, jahali su, igrali, pevali, pili šampanj, a sad, u Kornvalu, već prvi dan i on je sedeo, satima, na steni, zagledan u okean. (Čak i Napoleon je, tako, sedeo, zagledan u okean, na jednom ostrvu.
Merde! Napoléon!)
(
210
)
Već drugo veče, u hotelu gospode Foi, Rjepnin nije mogao da ode u šetnju, na obalu mora. Posle igre
darts,
gospoda Foi ga je pozvala da prisustvuje igri tenisa na stolu.
Ping pong.