Znakovi (26 page)

— Sećam se, sećam se — viče žena automatski.

— E vidiš, otada je prošlo više od osamnaest godina. Na tim istim načelima Švajcarska i Italija ostvarile su elektrifikaciju svojih železnica, a naši tramvaji i dan-danas idu pomoću struje koja se proizvodi ugljem. Skupi i teški ugalj umesto besplatne i jednostavne vodene snage. Pa i u pitanju uglja, kad se već kod uglja ostalo, ja sam imao plan koji sam pre petnaest godina (jeste, to je bilo 1897. ili 1898) ovde toliko puta izlagao. Plan: da se pojevtine i uproste nabavke i dovoz uglja. Ti se sećaš?

— Sećam se, sećam.

— Ali šta vredi govoriti magarcima koji nisu sposobni ni za jednu pametnu ideju, ali su sposobni da uguše svaku zamisao koja nikne u glavama parnetnijim nego što su njihove.

Drugog dana je govor o novim metodama lečenja tuberkuloze, koje se primenjuju negde u Rusiji, kao što pišu novine.

— Ti se sećaš da sam ja još 1898. govorio da naši lekari ubijaju svoje pacijente šaljući ih na Jug i na more, ili kljukajući ih medikamentima! Izradio sam bio plan »O radnoj koloniji slabunjave dece«, koji je trebalo da predupredi razvijanje tuberkuloze i svede broj oboljenja na minimum. Ali šta vredi kad oni magarci na Univerzitetskoj kiinici, u Opštoj bolnici i u opštinskom sanitetu nisu hteli ni da čuju! Danas bi naša varoš bila čuvena po tome što bi u njoj broj tuberkuloznih oboljenja bio najmanji na svetu. Moje kolonije bi bile uvedene u većini civilizovanih zemalja i svet bi me blagosiljao kao dobrotvora čovečanstva. Ali ne, protiv zaostalosti, uobraženosti i sebičnosti profesionalnih glupaka ne može ni najveći duh ništa. Ti znaš kako je to bilo?

— Znam, znam — klikće starica kao papagaj.

Trećeg dana se javlja pitanje štednje kao predmet starčevih strasnih monologa.

— Ha, ha, ha! — smeje se dugo i sa gorčinom u glasu i nastavlja jetko: — Vidiš šta pišu jutrošnje novine. »Nedelja štednje«! »U cilju da se svi slojevi naroda, a naročito omladina, naviknu na štednju, Opštinska štedionica otvara nedelju štednje, itd., itd...« A kad sam ja pre dvanaest godina, to je bilo 1901, zamislio plan »O prinudnoj štednji u interesu celine i pojedinaca«, niko nije hteo da me sluša i shvati. Nisu ta gospoda tada još ni znala šta je to princip štednje. Magarci! Ti se sećaš tog mog projekta! Sećaš se da sam ga ovde izneo do pojedinosti?

— Sećam se, sećam — odgovara gospođica mehaničkim glasom.

Tako sam ja svako poslepodne morao da saslušam, i protiv svoje volje, razgovor ovo dvoje gluvih i ostarelih stvorenja i da upoznam po jedan ili dva projekta starog gospodina. Ma koliko da sam bio mlad, a mladost je redovno zabavljena sama sobom, ipak sam zaželio da upoznam i lik govornika iz druge sobe. Kad već moram da ga slušam, prirodno je da sam hteo i da ga vidim. To nije bilo teško. Moj prozor bio je nad samom kapijom i ja sam već posle nekoliko dana mogao da sačekam gosta gospođice Marijane i da ga, neprimećen, vidim kako dolazi ili kako odlazi.

Nisam bio iznenađen njegovim izgledom. Preko lepih širokih ploča duguljastog uređenog dvorišta dolazio je i odlazio uvek u isto doba dana — dolazio u tri sata, a odlazio nešto posle šest — sitan ali kočoperan i prav starac, zakopčan i doteran, odeven po modi osamdesetih godina prošlog stoleća. Kad su dani lepi i suvi, na njemu je crn dugačak kaput sa somotom na okovratniku i oko rukava, a iz te crnine vire bele okrugle manšete i isto tako bela, kruta i visoka kragna. Na nogama crne uske cipele na dugmeta, a na glavi crn šešir uska oboda, davno zastarela oblika. Kad je vreme kišovito ili snežno, starac je u lovačkom ođelu. Na njemu je zagasitozelena pelerina i odelo od sivog »lodna« sa dugmetima od jelenskog roga, sa istim takvim šeširom na kome je zelena vrpca, a pozadi kratka perjanica od veprove dlake. Na dugim pantalonama zeleni lampasi. Na nogama teške mrke cipele. U jednoj ruci uvek štap, a u drugoj rukavice. Crn štap sa srebrnom drškom ili smeđ sa jelenskim rogom, žute rukavice od svinjske kože ili sive od jelenske, već prema tom da li je na njemu crno odelo ili sivo, lovačko.

Njegovo lice je usko i sitno, nos velik i povijen, oči suviše bliske i uvek oborene, brkovi potkresani i zalisci pušteni nisko. Potpuno je sed, sav nekako siv, kao da je, sedeći dugo pored gospođice Marijane, i po njemu popadala ona ista siva prašina beznadnog i smrtonosnog vremena. Išao je odlučnim korakom, a celim izgledom i držanjem odavao besprekorno odevenog austrijskog gospodina po modi prošlog stoleća.

Iz razgovora sa Lizom doznao sam u isto vreme da je besednik iz susedne sobe baron. Ali to je bilo sve što sam mogao da doznam, jer je stara devojka bila isto tako tvrda na rečima kao što je bila štedljiva u svemu ostalom i usukana i stegnuta u celom svom biću.

Slušajući i protiv svoje volje neobične staračke razgovore, ja sam se uzalud pitao šta li su ovo dvoje ljudi jedno drugom. Ostareli ljubavnici? Bliski rođaci? Prijatelji iz detinjstva? U svojoj mladalačkoj neiskusnosti i slabom poznavanju sveta, ja nisam umeo ni približno da odredim prirodu njihovih odnosa ili stepen srodstva. Uostalom, čim bi prestao poslepodnevni razgovor ostarelog para iz druge sobe, ja sam zaboravljao na njih, sav obuzet maštanjima i mislima svoga novog studentskog života, da ih se setim tek sutra posle podne, kad me opet probudi promukli monolog baronov iz susedne sobe. Najposle, ja sam se na to buđenje i te razgovore navikao kao što se čovek navikne na monotone i stalne prirodne pojave. Kad me trgne iz sna starački glas, ja protrljam oči, osluhnem nekoliko prvih rečenica iz baronove tirade koja je toga dana na redu, i slušajući tako njegova hvalisanja o nekom velikom i neshvaćenom njegovom planu i staričina mehanička, ptičja uveravanja (»znam, znam«, »sećam se, sećam«) — okrenem se na drugu stranu i zaspim ponovo. A kad se probudim, moja soba je puna crvenog sjaja od sunca na zalasku i tišina je potpuna. I ja počnem da se spremam za izlazak na novu studentsku sedeljku.

Tako su mi prošli jesen i zima i proleće. Došlo je leto sa kratkim, studentskim noćima, kad brzo sviće. Jednog takvog julskog dana, kad sam opet bio u velikom zaostatku sa spavanjem, došao sam kući odmah posle ručka. Nad celom varoši je ležala omorina od koje se teško diše i oči sklapaju same. Očekivala se oluja kao olakšanje koje nikako neće da dođe. Kiša koja se već nekoliko dana muči, obilazila je jednako oko grada i razbijala se o bregove koji ga okružuju. Zaspao sam teškim snom.

Probudili su me glasovi iz susedne sobe. Samo napola probuđen, pomislio sam: koji li je od bezbrojnih baronovih planova danas ne redu, osmehnuo se u sebi, i okrenuo na drugu stranu da produžim san, koji se je pritiskivao olovnim teretom na postelji. Padao sam pod težinom sna, pa ipak nisam mogao da ponovo zaspim. Gušila me je zapara sivog dana sa pepeljavim nebom pred oluju i teškim vazduhom bez ijednog daška. Onako bunovan i zlovoljan, slušao sam glasove koji su dolazili iz susedne sobe. Činilo mi se da su ovoga puta povišeni i naročito oštri.

Baron je s prezirom i podsmehom govorio o nekoj vesti koju su donele jutrošnje novine, kako su u ne znam kojem italijanskom gradu imućni građani stvorili udruženje koje ima za cilj da siromašnim a dobrim i vrednim devojkama osigura celu spremu, i tako omogući udaju.

— Ha, ha, sad su se setili da i to treba uraditi. I to upravo Italijani, koji su poznati sa svoje potpune organizatorske nesposobnosti. Magarci! A ja sam još pre više od dvadeset godina, to je bilo 1892 — ti se sećaš? — dao detaljan plan o jednoj državnoj ustanovi koja bi svim udavačama iz siromašnih slojeva stanovništva osigurala ne ovako neku glupu spremu — krpe i pelenice! — nego pravi miraz kao solidan osnov budućeg braka. Sve je bilo izrađeno: organizacija ustanove, način funkcionisanja, amortizacija. Sećaš se? Ali niko od ovih naših glupaka nije hteo ni da prouči nacrt ni da uđe u moje zamisli. Ti znaš?

Do mene su dopirale baronove reči, čas reske i glasne kao da su tu pored mene izgovorene, čas prigušene i daleke, već prema tome kako se približavao ili udaljavao u svom ljutitom hodanju po susednoj sobi. Slušao sam njegov govor, kao što se sluša šum poznatog vodopada, koji nas isto toliko uspavljuje koliko i budi. I već sam počeo da osećam slast ponovnog sna. Tada primetih da baron govori sam i da njegov monolog nije prekidan, kao obično, onim glasnim odobravanjima (»Znam, znam!-«, »Sećam se, sećam!«) koja je stara gospođica ubacivala visokim grlenim glasom ptice koju su naučili da govori. To je probudilo moju pažnju i nateralo me da dalje slušam glasove iz druge sobe, umesto da ponovo zaspim.

Ali u razgovoru ostarelog para kao da je nastala neka pometnja. Najpre kratak zastoj, nekoliko nerazumljivih reči, a zatim baronov nestrpljiv i zapovednički glas:

— Kako da se sad najedanput ne sećaš, kad sam ovde pred tobom izneo ceo svoj plan? To je bilo ... to je moglo biti...

— To nije nikad bilo. Nemoj da se mučiš i pogađaš kad je bilo.

— Kako? Šta je tebi, Marijano? Kako da nije bilo?

— Tako lepo, ni-je bi-lo — tvrdila je glasno i odlučno starica i produžila ga govori slobodno i povezano, kao nikad dotada. — Dabome da nije bilo, kao što nije bilo ni sve ono ostalo što ti svakog dana ovde pričaš, a ja potvrđujem. Nije bilo nijednog od svih tih lepih, smelih i neshvaćenih planova. Ti to i sam znaš. I dok je govor o kanalizacijama, bolnicama i svakojakim finansijskim, vojnim, socijalnim ustanovama — ne znam kako se sve te stvari zovu! — dok je govor o tome, mogu i da te slušam i da ti odobravam, iako znam i ja, kao što dobro znaš i ti, da tebi to tek sada na um pada i da o tome prvi put govoriš, Ali da mi ti pričaš o nekoj svojoj organizaciji koja treba da osigurava miraz udavačama koje ga nemaju! Ti! Meni! To je suviše, to neću da slušam.

— Ali, Marijano, molim te! Šta to govoriš?

— Govorim o onome što znam i o čemu ti ne bi trebalo da započinješ govor.

— Ali, draga Marijano, o čemu sam ja to započeo, šta sam rekao?

— Započeo si o onome o čemu ti nemaš prava da govoriš.

Žena je govorila drvenim i povišenim glasom, kao uvek, ali nekako sabrano i odlučno, dok je baron očigledno gubio prisebnost i uzalud tražio svoj uobičajeni visoki ton bezgraničnog zadovoljstva samim sobom i dubokog prezira prema celom ostalom svetu. Kroz zid se osećalo, čini mi se, kako je postao zbunjen i malen. Po bednim, kratkim rečima i molećivom tonu videlo se da želi samo da prebaci razgovor na drugu temu i da izbegne sukob.

— Molim te, Marijano, sad govorimo o opštim stvarima, onako en general. Je li? Je li tako?

— Nije, nije — vikala je žena da je soba odjekivala — nije tako! Nego, kad si već pokrenuo tu stvar, ja ću tebi kazati kako je i šta je. Ovako je. Cela varoš, ja mislim i cela pokrajina, od najvišeg do najnižeg, svi znaju da si ti jedan zvrndov, jedan uobraženi glupak, neradnik i čankoliz.

— Ali, Marijano, ja molim ... ja moram da te opomenem.

— Čut', zvrndove! Zvrndove! Jeste, treba da ćutiš i da se stidiš, ako možeš, ali ti se umesto toga šepuriš kao ćuran. U svetu nema primera da je neko proveo vek tako kao ti. Školu nisi hteo da učiš. Nikad ništa, ni ovoliko, korisno ni pametno nisi hteo da uradiš. Vek si proveo i ostareo u smešnom i glupom njegovanju svoje ličnosti, u brijanju, šišanju, kupanju, masiranju, doterivanju, lickanju i lečenju. Ni pismo nisi nikad predao sam na poštu, a kamoli da si šta drugo uradio u životu. A četrđeset godina, i više, ja te slušam kako nipodaštavaš ceo svet i kako se hvališ i nadimaš i lažeš sam sebe, jer drugog nikog ne možeš slagati, sa tvojim planovima koje svet neće da prihvati i ne može da razume. Pomisli kolika si ti budala kad misliš da neko može biti toliko lud da, i za trenutak samo, poveruje da ti zaista imaš nešto u glavi, da si uopšte sposoban da ma šta zamisliš i smisliš. Iz sažaljenja te slušamo godinama i godinama kako govoriš, i stidimo se zbog tvoje gluposti i drskosti i — ćutimo, a ti, tumačeći pogrešno naše ćutanje, bivaš sve gluplji i sve drskiji. I sad je došlo dotle da ti meni govoriš o tvojim genijalnim planovima koji imaju za cilj da udome sirote devojke i usreće čovečanstvo, ti koji si moj miraz pojeo i prokockao i pro ...

— Marijano, zaboga ...

— Čut', zvrndove, sad ja govorim! Ti znaš najbolje kako si nas sve iskoristio, iscedio, i staro i mlado, i najbliže i najdalje u porodici; ti znaš šta je bilo sa mnom. Ti misliš ako ja o tome nikad ne govorim i ako živim ovako usamljena, gluva, stara i ružna, odvojena od sveta, da sam zato potpuno lišena i osećanja dostojanstva i poslednje iskre razuma u glavi. Jer ti se toliko zaboravljaš i toliko si zaluđen osećanjem sopstvene veličine, da misliš da je ceo svet samo postolje za tvoju božanstvenu priliku, da su tuđe sudbine, imanja i ličnosti samo hrana za nenasite apetite tvoje uzvišene i neprikosnovene ličnosti. A u stvari, ti si parazit, kriminalan bedan parazit, bez duše, bez pameti, bez obraza...

— Marijano ...

— Bez stida, bez osećanja, bez... bez granica i bez — leka. Ah!

Tu se ženin glas prelomi. Čuli su se koraci i neko šuškanje. Baron je nastojao da je odvede u drugu sobu i umiri. Izgleda da mu je to pošlo za rukom, jer odmah nastade potpuna tišina u sobi do moje.

Bio sam iznenađen i uzbuđen onim što sam čuo, i potpuno rasanjen. U sobi je vladala zapara, razdražljiva i teška. Napolju se naslućivalo potamnelo nebo, puno olujnih, uzvitlanih oblaka i kiše koja se odavno sprema.

Nekoliko dana, u susednoj sobi vlađala je potpuna tišina. Gospođica Marijana se zadržavala očigledno u svojoj spavaćoj sobi. Da li je bolovala i ležala? Ne znam. Na Lizinom nepomičnom licu nije se moglo ništa razabrati. Nisam viđao ni barona da dolazi. Prvo uzbuđenje od neobične scene, kojoj sam nehotice prisustvovao, brzo je popustilo i izgubilo se pod mnogobrojnim i raznolikim utiscima mojih noćnih izlazaka. Privikao sam se na tišinu koja je sada vladala u sobi do moje, kao što sam se bio privikao i na staračke razgovore. Ali tišina je trajala svega pet-šest dana. Jedno poslepodne, tek sam bio zavezao u prvi san, kad me probudi govor iz susedne sobe. Glasno i svečano, kao i uvek ranije, baron je vikao:

— Dobar dan, draga Marijano, dobar dan!

Istim onim ptičjim, mehaničkim glasom gospođica Marijana je pitala kako je napolju, i sa istom važnošću baron je odgovarao da je bolje i ne pitati, jer je vrućina nezapamćena, ubistvena.

Zatim se, kao i uvek ranije, čulo nervozno prelistavanje i šuškanje listovima novina, pa prepričavanje i tumačenje jutrošnih vesti iz varoši i sveta. Najpre bojažljiv i oprezan, a zatim sve jači i samopouzdaniji, dizao se baronov glas.

— Nije to ništa ni originalno ni novo. Ti se sećaš da sam ja, još 1901 ...