Znakovi (8 page)

I kako je počelo, tako je i produžilo i ostalo do kraja.

Na prvi pogled, Đoka se ni u čemu i ni po čemu nije razlikovao od svojih vršnjaka. Vidi na ulici devojku koja privuče njegovu pažnju i nestane iza prvog ugla. Iščezne ona, ali ostane misao o njoj, i želja, i maštanje. I noću su u njegove mladićke snove upadale nepoznate žene bez lica, a smele i bezočne, i uzimale mu na silu ili podmuklo ono što je priroda od njega tražila.

Bivalo je da malo duže porazgovara sa nekom devojkom ili da nešto ljubazno dovikne, uz pozdrav u prolazu, negoj drugarici sa Univerziteta, pa da i ona njega pogleda. Takve stvari se dešavaju živom čoveku, u najboljim godinama, a pogotovu kad je ovako stasit, lep i dobro odeven. U tom trenutku to mu je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. A bilo je očigledno da ni onoj ženi nije bilo krivo. I sve je bilo dobro dok ne bi došao kući i ostao sam. Tada je počinjala u njemu igra sumnje i opreza. Ispitivao je svaku reč koju je rekao i pokret koji je učinio. Izgledalo mu je da se zatrčao, da je otišao predaleko, da bi njegovo držanje moglo kod te žene izazvati nade koje on ne može zadovoljiti. Hvatala ga je panika od sopstvene nepromišljenosti. Goreo je od neodoljive potrebe da sve to popravi, da »stvari stavi na svoje mesto«. I kad bi drugi put sreo istu devojku, on se držao upadljivo hladno i kruto, gotovo neljubazno. Ponekad bi napisao i pismo u kom se izvinjava i moli da ga pogrešno ne shvate.

Kako žene ne vole takvu vrstu objašnjenja, pismo je ostajalo bez odgovora, a uvređena lepotica pravila se da ne vidi bojažljivog ljubavnika kad bi ga drugi put srela na ulici.

Imao je i dve velike, prave ljubavi. Prva je bila u studentskim godinama. Zanela ga je sestra njegovog druga, umna i lepa, ali nežna i bolešljiva devojka koja je veći deo vremena provodila kod kuće, pored klavira i sa knjigama. Činilo mu se da ne može ni zamisliti život bez njenog prisustva, da će morati da je veže trajno za sebe. Oklevao je samo da išta poduzme da bi to postigao. Oklevao jednu godinu, pa drugu, a treće godine umrla je devojka. Nečujno i neprimetno nestala sa zemlje na kojoj je tako malo mesta zauzimala. On je to primio kao prirodno rešenje.

A posle svršenih studija u njegov život ušla je druga devojka, sušta protivnost one prve. Vedra, plavokosa i snažna lepotica, sa istinom u očima i nečim čistim i iskrenim u celom držanju. I do veridbe je došlo. Ali upravo tada su njegov oprez i njegova neodlučnost razvili sve svoje snage i otrove. Nastala su duga oklevanja od kojih je ova zdrava i ponosna devojka utoliko više patila što nije mogla da ih shvati, a Đorđe sam nije umeo da ih objasni. Posle čitavog niza čestih i mučnih približavanja i udaljavanja, devojka je sama prekinula, teško ali hrabro i odlučno.

— Idi bedo bedina! Umalo oči nisam isplakala zbog tebe a sad vidim da suze jedne nisi vredan — rekla mu je ona na rastanku, dok su joj iz suvih očiju iskre vrcale.

Po tome i po celom njenom držanju bilo mu je jasno šta je mogao imati, i šta gubi. Bilo mu je jasno, ali mu to nije pomoglo, nije ga moglo sprečiti da i dalje živi za svoju opreznost kao što drugi žive za svoju sreću.

Tako je prošla ljubav, a zatim i vreme ljubavi. Tako je došla i ona mala smrt u činovničkom životu, koja se zove penzija. Ali ni tada Đorđe Đorđević nije hteo da izneveri svoju životnu vrlinu. Naprotiv, sav se posvetio njoj. Sav svoj napor i sve svoje snage ulagao je u to. Sa tim snagama i naporima mogao je dva bogato ispunjena života proživeti, i to lepo i dostojno, a on nije proživeo ni jedan jedini. I što je više pazio šta će uraditi, sve se teže rešavao da uopšte nešto uradi, i sve je manje i radio. Tako mu se život neosetno a stalno pretvarao u sivu, nepomičnu pustinju opreza. Živeo je usamljen u prizemnoj oronuloj dedovskoj kućici. Nije tražio ni društvo penzionera u kom se vode dugi bezazleni razgovori i skraćuje dan na podnošljivu meru. Nije pecao ribu ni sabirao poštanske marke. Sav se predao svojoj strasti da sve proračuna, predvidi i predupredi, kako ga ništa u životu ne bi moglo preteći i iznenaditi, ni ljudi ni događaji ni priroda. Ogroman i bezuman napor u kom se čovek sav gubi! Sav oprez, svi obziri i sva strahovanja slivaju se u jednu jedinu veliku i spasonosnu bojazan. Bojazan od meteoroloških promena, od bakterija, od džeparoša, od provalnika, od rđavih susreta, od pogrešna koraka ili samo neoprezne izjave. Začas reč izmakne, a vremena su takva da zbog jedne reči (često i tuđe reči!) čovek može da ima neželjen i nepotreban cirkus. Njegova bojazan nije obuhvatala samo ono što bi sada moglo da ga iznenadi i ugrozi, nego se širila, granala i umnogostručavala. U sećanjima, nesigurnim i pogrešnim sećanjima, on se sada sve češće vraćao u mlađe godine i tu sa užasom otkrivao šta mu je sve nekad pretilo, pored kakvih je sve opasnosti, i ne sluteći, »sa više sreće nego pameti« prošao. I naknadno je drhtao i patio.

Sad se bojazan nije više ograničavala na njegov skromni lični krug, nego je obuhvatala i javni život i međunarodne događaje. Zivot mu se ne čini ni prazan ni uzaiudan. Ponekad ga obuzme osećanje da igra veliku igru i brine iste brige kao i oni koji imaju svoje brodove na okeanima ili svoje velike finansijske ili političke interese po raznim kontinentima. (Samo, u njegovom slučaju ceo ulog je njegova ličnost, njen mir i njena sigurnost.) Mreža njegovih staranja, ispitivanja i zaključaka, koja je polazila iz neugledne prizemne kućice u jednoj od najmanjih beogradskih ulica, rasprostirala se širom sveta i obuhvatala sve. Da, sve! On zna da površni i lakomisleni ljudi govore kako se sve ne može predvideti. Dobro, recimo da je tako: ne može! Ali u svakom slučaju, ostaje opreznom čoveku zadovoljstvo i uteha da je učinio svoju ljudsku dužnost, ostaje mu ponos da je živeo kao misaono biće koje predviđa i misli dalje od nosa, a ne kao beslovesna životinja. Najposle, ko zna, možda to samo lenost i kratkovidnost iz njih govore. Možda se i može mnogo koješta predvideti i sprečiti što izgleda nepredvidljivo? Možda i sve! Tu bi se Đorđu Đorđeviću dah oduzimao i on se u svojim mislima peo visoko, visoko, do neslućenog savršenstva. I oni koji su ponekad imali prilike da vide mršavog i urednog penzionera kako na svojoj sutonskoj šetnji visoko diže glavu i sa pobedničkim, prezrivim sjajem u očima gleda iznad prolaznika, put raspaljenog neba u dnu ulice, nisu mogli naslutiti kakvi su se vidici u tom trenutku pred njim otvarali ni kakva se sreća u njemu širila; istina, samo zamišljena, hipotetična sreća, ali za njega lepša i zanosnija od svih ovih malih sreća koje život pruža tim brzopletim i kratkovidim ljudima oko njega.

I upravo u takvom jednom trenutku toga hladnog staračkog oduševljenja Đorđe Đorđević je učinio svoj sudbonosni poslednji korak.

U ovim godinama posle rata njegov sistem pažnje i pronicljive smotrenosti bio se učvrstio i razvio i snagom i opsegom. Drugi svetski rat otkrio mu je povezanost čovekove lične sudbine sa svim što se dešava u svetu. Zaštićenih mesta i izolovanih tačaka više, teko reći, i nema. Svi međunarodni obrti i sukobi, sve epidemije, krize, ratovi i izumi, opiti sa nuklearnim oružjem, radijacija koja truje vazduh, vodu, zemlju i njene plodove, sve to pogađa ili može da pogodi svakog, pa i bezimenog i povučenog pojedinca. Uistini dalekovid i oprezan čovek mora sada mnogo dalje da gleda i više da zna. Zbog toga je Đorđe Đorđević pooštrio i proširio svoju pažnju. Redovno je kupovao naše novine, skupljao biltene koje dele strane čitaonice i agencije, slušao najudaljenije stanice na radiju. I nije to činio kao mnogi drugi penzioneri, površno i olako, samo da bi o tom mogao da priča na klupi u parku. Naprotiv. Ne govoreći nikom ništa, on je sa mnogo napora i oštroumlja nastojao da pronađe ključ kojim je svaku takvu novinsku vest dešifrovao i tumačio u njenom odnosu prema sebi i svojoj ličnoj sigurnosti. Nije to bilo lako. Mnogo puta se dešavalo da je pred strašnim vestima i crnim izgledima ostajao razoružan, bespomoćan i potišten, ali često je uspevao da pronađe neko rešenje za svoju zaštitu, koje je izgledalo doduše složeno i teško, ali bilo duhovito i sigumo. Takve nevidljive ali zanosne pobede i dugotrajni umni napori kojima je do njih dolazio, ispunjavali su mu vreme i davali smisao životu.

U jesenje predvečerje toga dana Đorđe Đorđević je izišao kao obično i kupio večernje novine. Spuštao se strmim stepenieama kojima je njegovo starinsko sokače bilo vezano sa jednom od glavnih ulica. Basamaci su bili orošeni, kao znojem, večernjom novembarskom vlagom.

Nikad nije voleo to mesto, pomalo ga se i plašio. Često je razmišljao o tim raznim betonskim ili kamenim stepenicama koje prekidaju i vezuju beogradske ulice različitog nivoa nastalog u raznim epohama građenja. Sve one imaju izgled nečeg na brzinu sklepanog, davno nekad postavljenog za prvu nuždu i potrebu, i nose na sebi sve oznake improvizacije koja se okamenila i, ružna i nezgođna, traje koliko i ono što je namenjeno trajanju. Oštrinom nagibnog ugla, građevnim materijalom i svim svojim oblicima i srazmerama, te stepenice svedoče o nemilosrdnom vremenu »između dva rata«. Njihov nagib i visina pojedinog basamaka kao da nisu određivani prema koraku i hodu prosečnog građanina ili domaćice koja se sa punom torbom vraća sa pijace, nego prema potrebama snažnog, punokrvnog i neskrupuloznog preduzimača kome se žuri i koji gramzi za daljim brzim i velikim zaradama. Sa tim stepenicama još najlakše izlaze nakraj bezbrižni đaci i vojnici, koji ih prelaze trkom, sve po dva basamaka odjednom, što je svakako najkraći i najsigumiji način penjanja i spuštanja. Zbog pomičnosti i nestalnosti zemljišta, one su redovno napukle ili malo raširene, kao bačen »špil« karata. To su promašena, ružna i slabo održavana mesta u sklopu ovog grada, beda jedna za one koji nemaju drugog puta do svoje kuće, a prava klopka, naročito zimi, za slaba čoveka u kratkom a sudbonosnom trenutku rasejanosti. Opreznost, koja je uvek i svuda na mestu, treba ovde udvostručiti.

To je bio davnašnji utisak koji je Đorđe Đorđević imao od »svojih« stepenica i utvrđeno mišljenje o njima. Ali ovog puta nije mislio na to. Ljubopitljiv, on je već na prvoj stepenici, odmaknuvši novine što dalje od očiju, pokušao da bez naočara pročita, na prvoj strani, krupno štampani meteorološki izveštaj za taj i naredni dan. (I to je bila jedna od njegovih ritualnih mera predostrožnosti.) Predviđena promena vremena odgovarala je i njegovim očekivanjima i njegovoj potrebi. Oseti toplo i živo zadovoljstvo zbog toga. Da, mnogo šta se može predvideti. Mnogo. Možda i sve! Ali u istom trenu celo to zadovoljstvo pretvori se, naglo i bez prelaza, u strah, zaprepašćenost, u vrtoglavo padanje bez uporišta i zadrške. Samo u snovima ima takvih padanja. Ali u snovima ne čeka na kraju tvrd i smrtonosan kamen, nego buđenje. A ovo, ovo je stvarni pad koji se samo jednom doživi, a kome je kraj u tami. Jer niko od živih ne može potpuno i dokraja da zna kako izgleda i šta je to — smrtonosan pad. To je isto toliko tačno koliko i ona stara, poznata istina da najveće oluje, one u kojima propada brod i sve što je živo na njemu, nisu nikad opisane, jer ih nitko nije preživeo. Ovakvi doživljaji bez svedoka ostaju zauvek u tami, kao sastavni deo same smrti.

A pad traje. Čovek oseća da pada, pravo napred a zatim nauznak, i to tako brzo da misao ne može ni da ga stigne, a kamoli da pomogne i spase. Ništa, samo padanje. Po celom telu ga tuku oštre, tvrde stepenice, sklapaju se i rasklapaju oko njega kao rebra neke velike kamene lepeze u pokretu. Još je jedno vreme mogao da broji udarce, dok ga jedan ne pogodi u teme. Dockan je. Nema više nikog. I poslednja sijalica ugasnu. Učini mu se da vidi čitave piramide od stolica okrenutih nogama uvis. Ali i toga odmah nestade. Ništa. Ceo čovek se ispuni gluvim, bezimenim i vekovečnim mrakom potpune nesvesti.

Tako je Đorđe Đorđević izgubio svoj izgubljeni život, zajedno sa svakom daljom mogućnošću predviđanja, zato što je prevideo jednu stepenicu.

Vi znate tu atmosferu. Hodnik spavaćih kola na liniji Zagreb—Beograd. Vreme: oko sedam sati izjutra. Mesto: Stara Pazova.

Izišao sam iz mog odeljenja i tek što sam stao kraj pozora i bacio pogled na žute i nepravilne površine uljane repice u cvatu, neko me je čvrsto uhvatio za rame. I već je govorio.

Milan Demežan, drug iz gimnazije. Sa njima se čovek sretne u deset godina jednom i onda je obično u neprilici o čemu da govori i šta da kaže. Te neprilike u ovom slučaju nema, jer Demežan govori.

Prosed, uredan, čvrsto građen, pažljivo odeven i dobro negovan čovek. Uvek nasmejan: zdravi beli zubi i jake sočne usne. Siguran način nastupanja. U svemu tvrda i hladna građanska mera i umerenost, dok ne počne da govori.

Koliko se sećam, uvek je bio takav, zdrav, ograničen, neopterećen mislima i nedirnut osećanjima, praktičan, vedro samoživ i — strahovito govorljiv. Ta govorljivost kao da je bila izraz njegovog zdravlja i uspeha, sastavni deo uprošćenog sistema pomoću koga je prolazio kroz život, tako nasmejan, uvek zbrinut, uvek zadovoljan, prvo sam sa sobom a zatim sa svim oko sebe. I sve ono što je druge ljude trlo i lomilo kao da nije taklo njega.

Ispavan, rumen i izbrijan, za glavu viši od mene, Demežan je govorio punim ustima i celim plućima, o prošlosti, o sadašnjosti, o sebi, o meni, o svemu i svačem, glatko, veselo, bez stvarne sadržine i vidljiva cilja. Govorio je kao što diše i hoda.

Čovek ga posmatra i sluša i pita se: kako uspeva da, toliko govoreći, ništa ne kaže? Kako mu se ne oduzme jezik, ne izliže nepce i ne otupe prednji zubi! Gledam ga jedno kratko vreme, a onda mi sve brže bledi pred očima, bledi, i više ga ne vidim, jer mi se njegovo pravilno lice čas izjednačuje sa drvenim zidom vagona, čas se gubi u razlivenoj ravnici koju brzina voza pretvara u tečnu masu i goni pored vagonskih prozora kao brzu mrkozelenu reku; slušam ga jedno još kraće vreme, onda gubim nit govora, i njegove reči pretvaraju se u isto tako brzu reku zvukova bez oblika i smisla. I ja mislim na drugo.

Otkud ovaj nepresušni slap reči? Čemu služi? Za šta bi se mogao korisno upotrebiti? Šta su uopšte ljudima reči, šta bi trebalo da budu? Reči. Da, reči! I odjednom, po nekom čudnom zakonu suprotnosti, one u meni izazvaše sećanje na davnašnji prizor. Gluv i slep za sve što me okružuje, ja sam ga sada pričao sam sebi i tako se, valjda nagonski, tim nemim, unutamjim monologom branio ođ poplave nepotrebnih, nasrtljivih reči.

* * *

Jedno vreme sam, u Parizu, stanovao u meni dotad posve dalekom i nepoznatom XVI kvartu. Hotel građen krajem XIX veka, sa mnogo staiklenih vrata u raznim bojama, svuda sa bujnim secesionističkim ornamentima u gipsu i drvetu. Po svom dekoru, jedna mala oaza rđavog ukusa, retka u Parizu. Ali zato je sve u hotelu čisto i uredno i tako solidno da se ta neukusna unutrašnja arhitektura gubila u toj opštoj solidnosti, kao da je jedan od njenih neophodnih uslova.