Znakovi (7 page)

Read Znakovi Online

Authors: Ivo Andrić

— Nego, kad ste već naskočili da proslavite moj imendan — dobro, gospodo! — onda da ga proslavimo, ali u velikom stilu, kako odgovara i vašim namjerama i ličnosti slavljenika. Sutra, poslije svečanog
Te deum
u katedrali, priređujem veliku pješačku trku na Ilidži. Pravo učestvovanja u trci imaju samo najugledniji ljudi iz Sarajeva. Među njima će svakako biti gradonačelnik Mehmedbeg Džandžafić, zatim preuzvišena i presvijetla gospoda: katolički nadbiskup, pravoslavni mitropolit, reis-ul-ulema, vrhovni rabiner, direktor Zemaljske banke, i vladin povjerenik za grad Sarajevo, Aladar fon Kotas. Trči se na četiri stotine metara. Svaki učesnik dužan je da bude u punom ornatu ili paradnoj uniformi, sa odlikovanjima, i raznobojnim lentama i pojasevima. Nagrada dobitniku? E, to ću ja saopštiti svakom pojedincu, u povjerenju. Izgledaće nekom da se tako visoka gospoda teško mogu nagovoriti da učestvuju u takvoj trci. I jeste nevjerojatno, ali samo na izgled. Jer kad ja prišapnem svakom od njih na uho šta ga čeka kao nagrada ako stigne prvi, prestaće svako ustručavanje i kolebanje. Treba imati u vidu da u ovom trenutku ja gledam svakom u dušu, znam svačije javne ambicije, ali i svačiju skrivenu želju koju nikom ne kazuje, koju i sam od sebe krije, za koju, možda, ni sam još ne zna, a za koju bi sve učinio. Ah, pristaće, kako ne! I svrstaće se u red, uz zvuke vojne muzike i žagor razdraganog naroda. Smješkaće se, nastojeći da zadrže što više od svog dostojanstva, a ispod oka će posmatrati i procjenjivati jedan drugog — prestarjeli i usukani nadbiskup punokrvnog i gojaznog mitropolita, punački rabiner teškog i krivonogog reisa, a vladin povjerenik, visoki i snažni Kotas, obuhvatiće ih sve zajedno jednim trijumfalnim pogledom, uživajući unaprijed u svojim sigurnim izgledima na pobjedu. I kad sve bude spremno, kad svi velikodostojnici pozadignu mantije i stanu kao zapeta strijela, a u publici nastane tišina, posmatraću ih još nekoliko trenutaka sa uzdignute svečane tribine, a onda ću poslati uniformisanog službenika koji će glasno objaviti publici da se pješačka trka na četiri stotine metara — otkazuje. Kratko i bez obrazloženja. Ne trči se. Prelazi se na iduću tačku programa. Trka seljačkih grla domaće pasmine. Visoka gospoda vratiće se polagano na tribinu, neko zbunjen, neko ogorčen i postiđen, ali će se malo-pomalo primiriti. A ja ću u toku svečanosti naći prilike da svakom pojedinom, zasebno i na uho, objasnim stvar. Kazaću im da sam ja, i pored svega, čovjek građanin i carski činovnik, da sam kao takav morao imati malo obzira bar prema ustanovi koju svaki od njih predstavlja, i da nisam mogao tjerati stvar baš do kraja, do njenog baš sasvim smiješnog i žalosnog kraja. Eto!

Tu pisar počinje da se smeje, najpre prigušeno, iskidano, zatim sve jače i glasnije. Žena, koja je i dotle prisluškivaia napolju, otvara lagano vrata. Kad je ugleda, pisar raširi ruke.

— Dođi, ženo i gospođo banice, da se i ti nasmiješ, ha, ha, ha!

Žena skuplja hrabrost i prilazi mu, a kako on ne prestaje da se grohotom smeje, hvata ga za kaput, zagleda mu se molećivo u oči.

— Alojzije, šta to činiš od sebe? Zar te nije boga strah?

— Ničeg i nikoga me nije strah.

— Misli na svoju djecu...

— Ah, sad znam šta hoćeš da kažeš. Misli na onih pedeset kruna i četrdeset i pet helera koje primaš svakog prvog u mjesecu.

Odgurnuo je ženu od sebe i ona je ostala sklopljenih dlanova, leđima naslonjena uza zid.

— E, vidiš, upravo na njih i mislim. Mislim na oficijala ručunovodstva, koji se zove Kudelka, a kog svi zovu »Einmaleins«
4
, i koji me svakog posljednjeg dana u mjesecu prima sjedeći i traži moju rubriku »Mišić? Mišić, Mišić...« A ja mislim u sebi: miš ti je ćaća, a ja sam Ban i bansko koljeno.

Pisar pada u ogorčen gnev. Stojeći nasred sobe, viče i maše rukama, pokazujući kako mu Kudelka izbroji pet plavičastih papirnih desetica i kako ih on strpa u džep i ne gledajući ih dobro, misleći samo na hranu i odelo i život i školovanje svoje dece za naredni mesec i otplatu duga za minuli. I već krene da pođe. Ali tada ga Kudelka zaustavlja i kaže pedantno i malo pakosno a sa češkim naglaskom i izgovorom: »Čekajte, čekajte! Ni sitne pare nisu za bacanje!«

Sve se to ponavlja svakog meseca, a Bana vređa i boli i ta Kudelkina bedna dosetka i ta bakrena sitnina, ali uvek strpa još i nju u džep, i iziđe. A toliko puta je pomislio da mu je saspe u lice i sabije u grlo, zajedno sa njegovom jevtinom šalom. Kod pomisli je i ostajalo. Ali ovo je veče kad se pomisli ostvaruju na širokom planu, kad sve može da bude i kad biva i ono što se nikad nije ni pomislilo. Evo, on stoji nasred Kudelkine kancelarije, koja zbog rešetaka na prozorima liči na apseničku ćeliju, i ovog puta, najposle, vraća blagajničku šalu za šalu. Izmahuje i baca punu šaku sitnih bakamih parica, baca ih prema svojoj sadašnjoj snazi i u razmerama ove čudesne večeri, tako da lete kao laki sjajni konfeti ne po kancelariji, nego preko cele Austro-Ugarske Monarhije, roje se i padaju svuda po gradovima i selima. Jedan takav bakreni heler pao je i na carski dvor u Beču. Alojz Ban vraća austrijskom caru njegovu vajnu sitninu, a pri tom mu dovikuje nešto što nikada niko ni u snu nije smeo pomisliti.

Na to je, izbezumljena od straha, žena stala da zatvara prozore. Teturajući, pisar je prišao da je spreči. U otimanju koje je nastalo, pokazalo se da ga je piće već sasvim obrvalo i da se jedva drži na nogama. Svi su mišići popustili, oči su mu se sklapale, a zadebljao jezik valjao neke sve manje razumljive reči. Osećajući da više ne pruža otpor, žena ga je više donela nego dovela do postelje. Zaspao je još dok ga je svlačila. Pošto je provjetrila i pospremila sobu, prilegla je i sama, ali onako odevena, ne gaseći lampu.

Pisar je spavao kao da je popio ogromnu količinu vina, ali ne zadugo. Ubrzo posle ponoći probudio se odjednom. Digao se teško i, mašući glavom levo i desno kao bolesno živinče, stao nešto da traži i čupa oko sebe. Prenula se i žena. Čovek pred njom izgledao je strašan. U grčevima trgao je sa sebe košulju. Onako polunag, bio je obliven znojem, smanjen kao da se topi i kao da i posljednji mišići odlaze sa njega zajedno sa tim mlazevima znoja. Lice mrtvo, oči posivele, kosa mokra i polegla. Nastupala je faza koju žena zna iz iskustva. Uzela ga je ispod pazuha i odvela do velikog belog lavora na niskoj stoličici, koji je već ranije bila spremila. Povijajući se, počeo je da povraća teško i dugo. Na mahove je izgledalo da se guši. Slabine su mu se nadimale da prsnu. A kad se činilo da je sve svršeno i čovek podigao lice i otvorio oči, odjednom ga savio nov grč. Ponovo je stao da povraća, ali ne više hranu i piće, nego samu čistu žuč u mrkozelenim mlazevima. Pa je i to prestalo.

Znajući da ovako završava proslava imendana, žena je umila i istrla polumrtvog čoveka, koji je sada bio lak i savitljiv kao probušena gumena lutka, i prenela ga u krevet, gde je odmah zaspao tvrdim, mirnim snom.

Sad je sve bilo svršeno. Pošto je i sama oprala ruke i umila se, žena je ugasila lampu i izišla. Oslušnula je na vratima sobe u kojoj su spavala deca. Sve je bilo tiho. Njihov je san izvan svih zala i nemira. Otišla je u kuhinju. Tu je bilo sve obasjano prigušenom svetlošću punog meseca, koja je prodirala kroz tanke zavese od bosanskog platna. Sela je u senku, pored zidanog šporeta, i natočila fildžan ohladnele kafe. Pila je sporo i zamišljeno gledala osvetljeni deo kuhinje. Sad je sva nesanica prešla na nju. Svi damari poigravaju i srce naglo tuče. Živa sećanja i brze misli bez izlaza kružile su u njoj. Oseća strah, strah i sramotu u isto vreme. Strah i umine na mahove, ali sramota ne. Čini joj se da je i po nebu ove letnje noći sitnim oblacima ispisano da njen jedini i najbliži čovek, otac njene dece, obeležen nevidljivim žigom neke tajne bolesti, ima časova kad je izvan sebe, pa ma to bila samo jedna noć, jednom u godini. Ona svaki put sve čini da stvar prikrije,ali stalno strepi da će to neko prokljuviti i saznati. Ovog puta je sve zatrpano. Stvar je još jednom svršila dobro. Da, sutra će se čovek probuditi u obično vreme, oslabljen i bleđi nego inače, ali trudeći se da u svemu bude onakav kakav je uvek i ne pokazujući ničim da se seća ičeg što je bilo prošle noći. Sve ona to vidi. Vidi i nedelje i mesece koji dolaze zatim. On radi svoj posao, miran i vredan, ćutljiv i povučen. Zna samo za kuću i kancelariju. Ne puši, ne pije. Izbegava veliko društvo i glasne razgovore. Obara oči pred svakim dužim pogledom. A ona gleda decu, zakopa se u kućne brige i poslove. Ali u duši, kao oblak koji se ne razilazi, nosi strepnju od idućeg leta, i pita se šta li će doneti novi imendan, kako će se živeti u toj senci, nikad ne govoreći a uvek misleći o tom. A pre svega, kakva će biti, kako će živeti i rasti deca. Dugo sedi tako Banova žena, prodirući nemoćnim mislima u neizvesnu budućnost, dok san, koji sve leči, ne umiri i ne savlada i nju, i dok ne zaspi tako naslonjena uza zid.


Neka počiva u miru


Igra reči: nem. Hase — zec.


Unapredimo ga, da bismo ga mogli skloniti.


Abtreten (nem.) — Voljno!


Tablica množenja, jedanput jedan.

ĐORĐE ĐORĐEVIĆ

Ovde se rodio; ovde svršio osnovnu školu, gimnaziju i pravni fakultet, sve sa prosečno dobrim uspehom i sve na vreme; bio uredan činovnik, neženja i samac, i u šezdesetoj godini otišao u penziju.

Običan život običnog čoveka. Pa ipak, i biografije takvih ljudi, kad se izbliže poznaju, mogu da budu zanimljive, ili bar da posluže kao povod za razmišljanje.

Taj Đorđe Đorđević nasledio je od svog dede, koji se takođe zvao Đorđe Đorđević i bio ugledan i imućan trgovac, ne samo stas i hod i boju očiju nego i jednu veliku i do savršenstva razvijenu vrlinu — opreznost. To je primetila sva porodica već u njegovom najranijem detinjstru.

Sedmero dece rodila je Đorđeva majka, ali njegov dolazak bio je najteži i umalo je nije glave stao. Dečak je bio normalno razvijen, ali se tako oprezno pomaljao na ovaj svet i toliko oklevao, da su ga doktor i babica jedva nekako prevarili i izmamili. Tek što je progledao, svi su u porodici jednodušno zaključili: pljunuti deda Đoka. A deda je bio poznat i cenjen zbog svoje opreznosti; njegova stalna deviza, koju je često izgovarao glasno, još češće poluglasno, a najčešće bezglasno, u sebi, bila je: »Đoko, pazi šta radiš!« Ona ga je provela kroz život, u teškim turskim i poluturskim vremenima, i dobro je poslužila i njemu u životu i u poslovima, i potomstvu koje ga je nasledilo. Ali kod unuka Đorđa Đorđevića, koji je rođen i živeo u novim, izmenjenim prilikama, ona nije mogla da ima isto dejstvo i iste posledice. Naprotiv. Već na prvim koracima, koji su bili od samog opreza, njegova dedovska vrlina pokazala se kao smetnja i kočnica. Prohodao je dockan, teže nego ijedno dete u kući, jer je stalno gledao gde će nogom stupiti i merio svaki korak po dvaput pre nego što ga učini.

I tako je bilo i docnije, u svemu; u školi, u mladićkim zabavama, u ljubavi. Kao đak i student bio je vredniji od ostalih, ali je uspeh bio uvek srednji, jer ga je njegov oprez sprečavao da razvije i izrazi svoju misao. Vidi se da je učio i da zna, ali šta vredi kad odgovara sa oklevanjem, sa nepoverenjem u profesora, u sebe, u ono što govori. Zbog njegove dobre naravi drugovi su ga voleli, ali ni sa jednim od njih nije ga vezivalo pravo prijateljstvo, jer se nikad nikom nije poveravao ni potpuno predavao. Sportovi su mu bili nepoznati, studentski klubovi tuđi, kao i njihove noćne sedeljke. Vukla je i njega ponekad mlada krv u to društvo, ali ga je sa pola puta vraćalo oprezno, sporo razmišljanje. Dešavalo se da obeća da će doći na neko poselo sa drugovima, raduje se tome unapred, opremi se, i onda — presedi veče kod kuće, sam, u ocenjivanju
za
i
protiv
izlaska. Jednom je u tom kolebanju i zaspao, onako svečano obučen. Kad se probudio i protrljao oči, video je da je ponoć prošla. Tada ga je obuzeo strah, a zatim žaljenje i teško osećanje da je prespavao i propustio nešto lepo i radosno u životu. Skočio je i odjurio u kafansku baštu u kojoj se održavao sastanak.

Tu su ga, već u polumraku, dočekale piramide stolica naslaganih sa nogama uvis, i kelner koji je gasio poslednje sijalice.

— Dockan je, gospodine. Nema više nikog. Bili su i otišli. Vidite da zatvaramo.

Posle toga dugo je lutao gradom. Duboko mu se u sećanje usekla ta proletnja noć kao tuga i opomena. Ali svoj način života i svoje postupke prema ljudima nije umeo, nije mogao da izmeni. Ponavljalo se uvek isto. Krene napred sa vršnjacima i drugovima, a iza leđa ga povuče hladna i nevidljiva dedova ruka: »Đoko, pazi! ...« Tako danas, tako sutra, a mladost prolazi i drugovi (to i on vidi!) sve više izmiču napred i udaljuju se. On ostaje sam. A lako je odvojiti se od ljudi i ostati sam, naročito kad te sve u tebi goni na to, ali teško je posle snositi samoću.

Završio je studije i započeo činovničku karijeru kao pisar u Ministarstvu pravde.

Imao je dobre uslove za napredovanje na činovničkoj lestvici, ali ih je slabo iskoristio. Preskakali su ga mlađi i slabiji od njega. Dešavalo se čak da su mu starešine nudile bolja mesta i više položaje, a on ih je odbijao, plašeći se odgovomosti i svih mogućih nepređvidljivih zamki i teškoća, koje je nazivao jednom reči — cirkus. (»Ne volim, brate, cirkus!«) A i suviše je bilo takvih koji se nimalo ne plaše »cirkusa«, nego ga, naprotiv, traže. Skromni ljudi su u nas retki; za njih svi imamo neko malo tužno, malo podsmešljivo poštovanje, i onaj koji baš želi da ostane po strani od opšte gurnjave i takmičenja, može to lako da ostvari, pod uslovom da za to ne traži nikakvo naročito priznanje. I Đorđe Đorđević je napravio osrednju karijeru, i neprimetno otišao u penziju, čak nešto i pre vremena.

Ništa drukčije, i ništa bolje, nije bilo ni sa ženama. U mladosti, sve ga je vuklo njima, ali ga je i od njih odvajala njegova prokleta nasleđena opreznost koja je bila jača od svega.

Bio je tek pošao u osnovnu školu kad je osetio tu privlačnu snagu. Na ledini do njihove kuće rastao je ogroman orah. Svuda naokolo bili su visoko naslagani balvani i grede nekog šumskog preduzeća. U vreme kad orasi počnu da sazrevaju, da se kokaju i opadaju, dečak bi se dizao već u svitanje i onako napola obučen trčao da pokupi opale orahe pre ostalih. Isto to činila je i jedna devojčica, njegova vršnjakinja iz susedne kuće. Lepa su bila ta sveža jutra, uzbudljivo je bilo sedeti u rosnoj travi ispod visoko naslagane japije, i tu na licu mesta tucati i našte srca jesti još nedozrele orahe.

Jednog jutra, dok su tako čučali u hladovini jedno pored drugog, devojčica se prvo zagleda dugo u njega, a onda ispruži vrat i poljubi ga nespretno u obraz, pored uha, pa se opet odmače i nastavi, žvačući, da ga posmatra. Gledao je i on nju i njene jake usne, mlečne od mladih oraha. Neka jaka struja privlačila ga je njoj i gonila da joj vrati poljubac, ali ga je u isto vreme zadržavalo nešto još jače. To se u detinjoj duši, koja je procvetala prvim plamenom, iz nepoznatih dubina javljao nerazumljiv ali močan starački glas: »Đoko, pazi šta radiš!« Tako se dečak kolebao i rešavao, sve dok mala nije pokupila svoje orahe i otišla kući, provlačeći se bosa ispod naslaganih balvana kao lasica. — Prilika se više nije pružila. Devojčica je dolazila da pobira opale plodove ispod velikog oraha, ali se držala podalje od opreznog i nerešljivog Đoke.

Other books

A Bride for Two Brothers by D. W. Collins
Fake by Beck Nicholas
The Vault of Dreamers by Caragh M. O’Brien
When the Night by Cristina Comencini
Shattering Halos by Dee, Sunniva
Ink by Amanda Anderson
loose by Unknown