Levijatan (19 page)

Slušaoci zagrajaše. Japanac otvori oči, baci brz pogled na komesara, ali ponovo ne reče ni reči.

Sad će da popusti, pomislio je Goš, i pogrešio. Ne podižući se sa stolice Azijat se naglo okrenu ka inspektoru koji je stajao iza njegovih leđa i oštrim pokretom ruke udari odozdo nagore po ruci koja je držala revolver. Dok je oružje opisivalo živopisan luk u vazduhu, žustri Japanac se već našao pokraj vrata. Naglo ih je otvorio i - naleteo na dva „kolta“: u hodniku su stajali policajci. Sledećeg trena inspektorov revolver je, završivši putanju, grunuo o sredinu stola i zaglušujuće opalio. Zvonjava, vrisak, dim.

Goš je brzo procenio situaciju: zatvorenik se povlači nazad ka stolici; misis Trufo u nesvesti; drugih žrtava nema; na Big-Ben časovniku, malo ispod brojčanika - rupa, kazaljke se ne pomeraju. Sat zvoni. Dame vrište. Ali, situacija je pod kontrolom.

Kada je Japanac vraćen na mesto i, radi sigurnosti, vezan lisicama, kada su doktorovu suprugu povratili svesti i svi ponovo seli na svoja mesta, komesar se osmehnuo i rekao, pomalo glumeći hladnokrvnost.

- Upravo ste, gospodo porotnici, prisustvovali sceni otvorenog priznanja, datog, istina, u ne baš uobičajenoj formi.

Ponovo je napravio omašku nazvavši ih porotnicima, ali nije se ispravljao. Generalna proba je generalna proba.

- Ovo je bio poslednji dokaz, tako direktan da direktniji ne može biti - zaključi zadovoljni Goš. - A vama, Džeksone, kritika. Pa, upozoravao sam vas da je ovaj momak opasan.

Inspektor je pocrveneo kao kuvani rak. Neka zna gde mu je mesto.

Uopšte uzev, sve je ispalo odlično.

Japanac je sedeo pred tri uperene cevi pritisnuvši prekrštene ruke na grudi. Oči je ponovo zatvorio.

- To je sve, gospodine inspektore. Možete da ga vodite. Neka malo odleži u vašoj buvari. A zatim, kad budu završene formalnosti, povešću ga sa sobom u Francusku. Zbogom, dame i gospodo. Stari Goš se iskrcava na obalu i želi vam srećan put.

- Bojim se, komesare, da ćete m-morati da n-nastavite p-putovanje s nama - najobičnijim tonom reče Rus.

U prvom momentu Gošu se učini da nije dobro čuo.

- Molim?

- Gospodin Aono je potpuno nevin, tako da će istraga m-morati da se nastavi.

Goš je izgledao krajnje glupavo: oči iskolačene, obrazi zajapureni.

Ne čekajući eksploziju, Rus s odista neponov-ljivom samouverenošću reče:

-Gospodin k-kapetan je vrhovna vlast na brodu - to jest vi. Komesar nam je upravo izveo imitaciju suđenja, pri čemu je sebi dodelio ulogu tužioca, i odigrao ju je veoma ubedljivo. Ipak, u civilizovanom sudu se posle tužbe reč d-daje odbrani. Ako dozvolite, hteo bih da uzmem tu misiju na sebe.

- Zašto da gubimo vreme? - iznenadi se kapetan. - Mislim da je sve i tako jasno. Gospodin policajac je sve veoma dobro objasnio.

- Iskrcavanje p-putnika na obalu je ozbiljna s-stvar. Na kraju sva odgovornost pada na kapetana. Razmislite kakvu ćete štetu naneti svojoj k-kompaniji ako se pokaže da je došlo do greške. A ja vas uveravam - Fandorin malo podiže glas - da komesar greši.

- Budalaština! - uzviknu Goš. - Ali, nemam ništa protiv. Čak me i zanima. Govorite, mesje, sa zadovoljstvom ću vas saslušati.

I zaista, ako je proba, neka bude proba. Ovaj mali nije glup i možda će u logici optužbe pronaći neke rupe koje treba zakrpiti. Ako se na suđenju tužilac nađe u nebranom grožđu, komesar Goš će znati kako da mu pritekne u pomoć.

Fandorin prekrsti noge i sastavi prste na kolenu.

-Vaš g-govor je bio blistav i ubedljiv. Na prvi pogled, argumentacija je iscrpna. Vaš logički niz izgleda gotovo besprekorno, mada su takozvani indirektni dokazi, naravno, p-potpuno bezvredni. Jeste, goscodin Aono je bio u Parizu 15. marta. Jeste, gospodin Aono nije bio u salonu u vreme ubistva p-profesora. Same po sebi ove dve činjenice ništa ne znače, tako da ih nećemo ni razmatrati.

-Neka bude - podsmešljivo se složi Goš. - Pređimo odmah na dokaze.

-Izvolite. Nabrojao sam pet manje ili više uverljivih dokaza. Mesje Aono je lekar, ali je iz nekog razloga to skrivao. To je pod jedan. Mesje Aono može jednim udarcem da razbije u komade relativno tvrd predmet - tikvu, a možda i glavu. To je pod dva. Gospodin Aono nema amblem
Levijatana.
To je pod tri. U torbi optuženog nema skalpela kojim je, možda, ubijen profesor Svitčajld. To je pod četiri. I konačno, pod pet: sad je, na naše oči, optuženi pokušao da pobegne, čime je sebe definitivno raskrinkao. Mislim da nisam ništa zaboravio?

- Postoji i pod šest - dodao je komesar. - On ne može da objasni nijednu od nabrojanih stavki.

- Dobro, neka bude šest - olako se saglasi Rus.

Goš se podrugljivo osmehnu:

- Mislim da je to više nego dovoljno da svaka porota ovu cvećku pošalje na giljotinu.

Inspektor Džekson iznenada klimnu glavom i promrmlja:

- To the gallows.

- Ne, na vešala - prevede Renije.

Ah, Englezu, prodana dušo! Gaji zmiju da te ujede!

- Ali dozvolite - proključao je Goš. - Istragu je vodila francuska strana. Tako da će momak - na giljotinu!

- A odlučujući dokaz, nestanak skalpela, utvrdila je britanska. On će na vešala - prevede prvi oficir.

- Glavni zločin izvršen je u Parizu! Na giljotinu!

- Ali lord Litlbi je britanski državljanin. Profesor Svitčajld takođe. Na vešala.

Činilo se da Japanac uopšte ne čuje tu diskusiju koja je pretila da preraste u međunarodni konflikt. Njegove oči su kao i ranije bile sklopljene, lice nije odavalo apsolutno ništa. Ipak ti žuti nisu kao mi, pomisli Goš. I još moraš da se maješ s njim: tužilac, advokat, porotnici, sudije u odorama. To jest, naravno, tako i treba, demokratija je demokratija, ali to je, što bi se reklo u narodu, „bacanje bisera pred svinje“.

Posle pauze Fandorin upita:

- Jeste li završili debatu? Mogu li da n-nastavim?

- Nastavite - mrzovoljno reče Goš razmišljajući o predstojećim bitkama s Britancima.

- Razbijene tikve, molim lepo, d-dajte da ne razmatramo. To još ništa ne dokazuje.

Komesaru je već postajala dosadna cela ova komedija.

- Dobro. Nećemo sitničariti.

- Odlično. Ostaje p-pet stavki: krio je da je lekar; nema amblem; nema skalpela; pokušao je da pobegne; ne daje objašnjenja.

- I svaka od tih stavki pojedinačno dovoljna je da pošalje momka na... gubilište.

- Suština je u tome da vi, komesare, razmišljate na evropski način, a logika g-gospodina Aonoa je drugačija - japanska, i vi se n-niste potrudili da se udubite u nju. Imao sam čast da više puta razgovaram s ovim čovekom i mogu da zamislim njegovo duhovno ustrojstvo bolje nego vi. Mesje Aono nije samo Japanac, on je samuraj, i to iz s-starog i uticajnog roda. U ovom slučaju to je važno. Tokom pet stotina godina muškarci iz roda Aono bili su samo ratnici, sve ostale profesije smatrane su nedostojnim njihovog plemenitog roda. Optuženi je treći sin u porodici. Kada je Japan odlučio da napravi iskorak u susret Evropi, mnoge plemićke porodice su p-počele da šalju sinove na školovanje u inostranstvo. Tako je postupio i otac gospodina Aonoa. Svog najstarijeg sina poslao je u Englesku da uči za pomorskog oficira. Kneževina Sacuma, u kojoj živi rod Aono, daje k-kadrove za japansku ratnu mornaricu, i upravo pomorska služba se u Sacumu smatra najprestižnijom. Svog drugog sina Aono-stariji je poslao u Nemačku, u vojnu akademiju. Posle francusko-nemačkog rata 1870. godine, Japanci su odlučili da za obrazac uzmu n-nemački model organizacije armije, i svi vojni savetnici su im Nemci. Ove podatke o porodici Aono dao mi je sam optuženi.

- A kog đavola su nama potrebni svi ti aristokratski detalji? - nervozno upita Goš.

- Primetio sam da o svojim precima i o starijoj braći okrivljeni priča s ponosom, a razgovor o sebi nastoji da izbegne. Odavno sam s-shvatio da je za jednog diplomca Sen Sira mesje Aono iznenađujuće neobavešten o vojnim pitanjima. A i zašto bi ga slali u francusku vojnu akademiju ako je on sam ispričao da se japanska armija gradi prema nemačkom obrascu? Moja pretpostavka se svodi na sledeće: prateći strujanja epohe, Aono-stariji je svom trećem sinu namenio duboko mirnodopsku profesiju - odlučio je da on postane lekar. Koliko znam iz knjiga, u Japanu nije uobičajeno osporavati odluku glave porodice, i optuženi je pokorno krenuo na medicinski fakultet. Međutim, osećao se pri tom duboko unesrećenim i, čak, osramoćenim. On, potomak ratničkog roda Aono prinuđen je da se bakće sa zavojima i k-klistirnim cevčicama! Zato je rekao da je vojnik. Bilo ga je stid da prizna svoju nevitešku profesiju. S evropske tačke gledišta to možda nije tako, ali pokušajte da p-pogledate stvar njegovim očima. Kako bi se osećao vaš zemljak D’Artanjan, koji je maštao o musketarskoj dolami, da je umesto toga dospeo među lekare?

Goš je video da se u Japancu odigrala promena. Otvorio je oči i gledao Fandorina s očitim nemirom, a na obrazima su mu izbile crvene mrlje. Zacrveneo se? Nemoguće!

- Ah, kakve nežnosti - progunđa Goš. - Ali neću da zanovetam. Bolje mi ispričajte, mesje branioče, za amblem. Kuda ga je deo vaš stidljivi štićenik? Posramio se da ga stavi?

-Apsolutno ste u pravu - staloženo klimnu glavom samozvani advokat. - Upravo tako, p-posramio se. Pogledajte šta je napisano na znački?

Goš pogleda rever.

-Ništa specijalno nije napisano. Samo tri inicijalna slova kompanije „Džasper-Arto partneršip“.

- Upravo tako. - Fandorin nacrta u vazduhu tri velika slova. - J - A - R. Ispada „džap“. To je prezrivi nadimak stranaca za Japance. Evo vi, komesare, da li biste drage volje pristali da nosite na grudima značku sa natpisom „žabar“?

Kapetan Klif zabaci glavu unazad i zvonko se grohotom nasmeja. Osmehnuo se čak kiseloliki Džekson i uštogljena mis Stamp. Zato su crvene mrlje na Japančevom licu postale još veće.

Gošovo srce stezalo se od lošeg predosećanja. U glasu mu zazvuča izdajnička promuklost:

- A zar on to nije mogao sam da objasni?

- Nikako. Vidite, koliko sam mogao da shvatim iz p-pročitanih knjiga, glavna razlika između Evropljana i Japanaca je u moralnoj osnovi socijalnog ponašanja.

- Nešto isuviše zamršeno - primeti kapetan.

Diplomata se okrenu ka njemu:

- Ni najmanje. Hrišćanska kultura je izgrađena na osećanju krivice. Grešiti je loše jer će te potom izjedati k-kajanje. Da bi izbegao osećanje krivice, normalan Evropljanin pokušava da se vlada moralno. Isto tako i Japanac stremi da ne narušava etičke norme, ali iz sasvim drugog razloga. U njihovom društvu ulogu moralnog stožera ima stid. Za Japanca je najgora moguća stvar da se nađe u sramnom p-položaju, da bude izložen osudi ili, što je još gore, podsmehu društva. Zato se Japanac veoma plaši razvrata. Uveravam vas: kao društveni civilizator, stid je efikasniji od savesti. S tačke gledišta mesje Aonoa, bilo bi savršeno nezamislivo da se o „sramnom“ govori naglas, pa još s tuđincima. Biti lekar, a ne ratnik - to je sramno. Priznati da si slagao, još je sramnije. Dozvoliti da on, japanski samuraj, može pridavati bilo kakav značaj uvredljivim nadimcima - to je potpuno isključeno.

- Zahvaljujem se na predavanju - Goš se ironično pokloni. - A vaš štićenik je pokušao da pobegne od straže takođe od stida?

-That’s the point - potvrdi Džekson, pretvarajući se ponovo iz neprijatelja u saveznika. - The yellow bastard almost broke my wrist.
^{22}

- Opet ste pogodili, k-komesare. Nemoguće je pobeći sa broda, a nema se ni kud. Smatrajući svoj položaj bezizlaznim i predviđajući samo nova poniženja, moj štićenik (ako već želite tako da ga zovete) zacelo je hteo da se z-zatvori u kabinu i da presudi sebi po samurajskom obredu. Je li tako, mesje Aono? - Fandorin se prvi put obrati direktno Japancu.

Ovaj nije odgovorio, samo je sagnuo glavu.

- Čekalo bi vas razočaranje - blago mu je rekao diplomata. - Mora biti da niste čuli: vaš ritualni bodež zaplenila je policija za vreme pretresa.

-A-a, vi to o onome, kako beše, hirakira, harikari - Goš se osmehnu sebi u brk. - Besmislica, ne verujem da bi čovek mogao sam sebi tek tako da raspori trbuh. Bajke. Ako je već uvrteo sebi u glavu da otputuje na onaj svet, bolje mu je da razbije glavu o zid. Ali ni ovde neću terati mak na konac. Imam dokaz kome ne možete prigovoriti: odsustvo skalpela među njegovim instrumentima. Šta na to kažete? Da je pravi zločinac unapred ukrao skalpel od vašeg štićenika, spremajući se da izvrši ubistvo i svali odgovornost na Aonoa? Neće biti! Otkud je ubica mogao znati da će profesor smisliti da svoje otkriće podeli s nama, i baš za ručkom? Pa, Svitčajld i sam tek što je shvatio u čemu je stvar s maramom. Sećate se kako je raščupan uleteo u salon?

- Hm, odsustvo skalpela mogu da objasnim vrlo lako. Pri tome, to nije tek p-pretpostavka, nego činjenica. Sećate se kako su posle Port Saida odjednom iz kabina na zagonetan način počele da nestaju stvari? Zatim je ta t-tajanstvena epidemija prekinuta isto tako iznenada kao što je i počela. I znate kada? Posle smrti našeg slepog p-putnika crne kože. Dugo sam razmišljao zašto se i kako on našao na
Levijatanu,
i evo moje verzije. Tog crnca su, najverovatnije, iz afričkih zabiti doveli arapski trgovci robljem, pri čemu su ga u Port Said dovezli vodenim putem. Zašto tako m-mislim? Zato što se, pobegavši od svojih gospodara, crnac uspentrao ne bilo gde, nego upravo na brod. Očigledno je verovao da, ako ga je b-brod odveo od kuće, on može i da ga vrati kući.

-Kakve to ima veze s našim predmetom? - nije izdržao Goš. - Vaš crnac je poginuo još 5. aprila, a Svitčajlda su ubili juče! I uopšte, idite vi dođavola sa vašim bajkama! Džeksone, vodite uhapšenog!

On odlučno krenu ka izlazu, ali ga diplomata čvrsto uhvati za lakat i s odvratnom učtivošću reče:

- Dragi mesje Goše, želeo bih da d-dovedem svoju argumentaciju do kraja. Budite strpljivi još samo malo, neću dugo.

-

Goš htede da se oslobodi, ali žutokljunac ga je držao čeličnim stiskom. Pošto je trgnuo ruku jednom, drugi put, detektiv reši da ne dovodi sebe u smešan položaj, i okrenu se ka Fandorinu.

-Dobro, još pet minuta - procedi Goš, s mržnjom gledajući u bistre plave oči drznika.

-Zahvaljujem. P-pet minuta je sasvim dovoljno da oborim vaš poslednji argument... Znao sam da begunac mora imati skrovište negde na brodu. Za razliku od vas, kapetane, pošao sam ne od skladišta za teret i ugalj, nego od gornje p-palube. Pa, „crnog čoveka“ su videli samo cutnici prve klase. Bilo je logično pretpostaviti da se on krije tu negde. I zaista, u trećem čamcu od pramca, na desnom boku, našao sam to što sam tražio: ostatke hrane i zavežljaj sa stvarima. Tamo je bilo nekoliko šarenih krpica, niska bisera i razni svetlucavi predmeti: ogledalo, sekstant, cviker i, između ostalog, veliki skalpel.