Levijatan (23 page)

Read Levijatan Online

Authors: Boris Akunin

- Strpljenja, strpljenja - reče Goš, lukavo se osmehujući. - Do toga ćemo sigurno doći. Zasad ide lirika.

Iz vile smo se iselili odmah po dobijanju bolne vesti. Prvo u skup hotel, zatim u jeftiniji, onda u iznajmljene nameštene sobe. Posluge je bilo sve manje, i na kraju smo ostali samo nas dvoje. Mati nikad nije bila praktična osoba - ni u vreme svoje burne mladosti, ni kasnije. Nakit koji je ponela sa sobom u Evropu bio je dovoljan za dve-tri godine, posle toga smo zapali u pravu oskudicu. Pohađao sam običnu školu, gde su me tukli i nazivali „crnjom“. Takav život me je naučio zatvorenosti i osvetoljubivosti. Vodio sam tajni dnevnik u koji sam zapisivao imena onih koji su me uvredili, kako bih se osvetio svakome od njih kada mi se pruži prilika. I, pre ili kasnije, prilika bi se obavezno ukazala. Jednog od neprijatelja svog nesrećnog detinjstva sreo sam u Njujorku posle mnogo godina. On me nije prepoznao - do tog vremena sam promenio prezime i više nisam ni najmanje ličio na kržljavog iznurenog „ćurana", kako su me zadirkivali u školi. Uvrebao sam starog poznanika iz zasede, jedne večeri kad se pijan vraćao iz krčme. Predstavio sam mu se starim imenom i prekinuo njegov iznenađeni usklik udarcem noža-skakavca u desno oko - to sam naučio u jazbinama Aleksandrije. Priznajem to ubistvo zato što ono teško da će više otežati moju sudbinu.

- To je potpuno tačno - potvrdi Buldog. - Ovde je već svejedno - leš više, leš manje.

Kada mi je bilo trinaest godina, prešli smo iz Pariza u Marselj, zato što je tamo život jeftiniji i zato što je majka tamo imala rođake. Kao šesnaestogodšinjak uradio sam nešto čega ne želim ni da se sećam: pobegao sam od kuće i stupio u službu na škunu, kao mali od palube. Dve godine sam plovio po Sredozemnom moru. Bilo je to teško ali korisno iskustvo. Postao sam snažan, nemilosrdan i prilagodljiv. Kasnije mi je to omogućilo da postanem najbolji pitomac marseljske Ekol Maritim. Završio sam akademiju sa zlatnom medaljom, i otad plovio na najboljim brodovima francuske trgovačke flote. Kada je, krajem prošle godine, raspisan konkurs zadužnost prvog oficira superparobroda Levijatan, moj službeni karton i odlične preporuke obezbedili su mi pobedu. Ali do tad sam već imao Cilj pred sobom.

 

Goš je uzeo drugi list i upozorio:

- E, sad počinje najzanimljiviji deo.

U detinjstvu sam učio arapski, ali učitelji su bili isuviše popustljivi prema princu nasledniku pa nisam mnogo naučio. Kasnije, kad sam se s majkom obreo u Francuskoj, časovi su u potpunosti prestali, i ubrzo sam zaboravio i ono malo što sam znao. Dugo godina mi se Kuran sa očevim beleškama činio kao čarobna knjiga čije magične redove običan smrtnik ne može razumeti. Kako sam se kasnije zahvaljivao sudbini što nisam nekog poznavaoca arapskog zamolio da pročita pismena na marginama! Ne, uvek sam znao da moram sam, po bilo koju cenu, da proniknem u tu tajnu. Ponovo sam počeo da učim arapski dok sam plovio u Magreb i Levant. Polako je Kuran počinjao da razgovara sa mnom glasom moga oca. Ali, prošlo je mnogo godina pre nego što su beleške načinjene rukom - kitnjaste izreke mudraca, odlomci iz stihova i životni saveti oca voljenom sinu, probudile u meni misao da se tu možda krije nekakva šifra. Ako se zapisi pročitaju određenim redosledom, oni postaju precizno i detaljno uputstvo, ali koje može da razume samo onaj ko pribeleške nauči napamet, mnogo o njima razmišlja, i ureže ih u srce. Najduže sam se zlopatio sa stihom iz meni nepoznate pesme:

Maramu, očevom krvlju umrljanu,
Tebi će doneti poslanik smrti.

Tek pre godinu dana sam, čitajući memoare jednog engleskog generala koji se hvalio svojim „podvizima“ za vreme Velikog ustanka (moje interesovanje za ovu temu je potpuno razumljivo), pročitao o predsmrtnom daru brahmapurskog radže svom malom sinu. Ispostavilo se da je Kuran bio uvijen u maramu! Meni tada kao da je spala koprena s očiju. Nekoliko meseci kasnije lord Litlbi je izložio svoju kolekciju u Luvru. Bio sam najprilježniji posetilac ove izložbe. Kada sam, konačno, ugledao maramu svog oca, shvatio sam smisao stihova:

I oblikom svojim zašiljenim
Nalik je on crtežu i gori.

Kao i:

No rajske ptice oko beskrajno
U tajnu proniknuti ima moć.

Treba li objašnjavati da sam sve godine svog izgnanstva maštao samo o glinenoj škrinjici u kojoj se čuvalo sve bogatstvo sveta? Koliko puta sam u snu video kako se otvara zemljani poklopčić i ja ponovo, kao u detinjstvu, vidim nezemaljski sjaj koji se razliva po vaseljeni.

Blago po pravu pripada meni, ja sam zakoniti naslednik! Englezi su me pokrali, ali nisu umeli da izvuku korisš od plodova svoje prevare. Odvratni lešinar Litlbi, ko]i se kitio ukradenim „raritetima “, u suštini je bio običan prekupac kradenih stvari. Nisam osetio ni najmanju sumnju u ispravnost svog suda, i plašio sam se samo jednog: da neću imati snage da izvršim postavljeni zadatak.

I zaista, napravio sam niz neoprostivih, strašnih grešaka. Prva je smrt slugu, i naročito jadne dečice. Ja naravno, nisam želeo da ubijem te nevine ljude. Kao što ste tačno pretpostavili, predstavio sam se kao lekar i ubrizgao im rastvor opijuma. Hteo sam samo da ih uspavam, ali usled neiskustva i u strahu da uspavljujuće sredstvo neće delovati, nisam tačno izračunao dozu.

Drugi šok čekao me je na spratu. Kad sam razbio staklo vitrine i rukama drhtavim od straho-poštovanja prineo licu očevu maramu, jedna od vrata su se iznenada otvorila i u sobu je, hramljući, ušao domaćin. Prema mojim saznanjima, lord je trebalo da bude na putu, a sad se, odjedared, on pojavljuje preda mnom, pa još s pištoljem u ruci! Nisam imao izbora. Zgrabio sam figurinu Šive i iz sve snage udario lorda po glavi. On nije pao ničice, nego se zateturao napred, obuhvatio me rukama i zamazao moju odeću krvlju. Ispod belog mantila sam nosio paradni mundir - mornarske tamnoplave pantalone s crvenim širitima veoma podsećaju na pantalone gradske medicinske službe. Bio sam veoma ponosan na svoje lukavstvo, ali ono mi je na kraju krajeva došlo glave. U predsmrtnom ropcu nesrećnik je s mojih grudi, ispod raskopčanog mantila, otkinuo amblem Levijatana. Primetio sam gubitak tek kad sam se vratio na brod. Pošlo mi je za rukom da nađem zamenu, ali kobni trag je bio ostavljen.

Ne sećam se kako sam se iskrao iz kuće. Nisam smeo da izađem kroz vrata, preskočio sam ogradu vrta. Sabrao sam se na obali Sene. U jednoj ruci okrvavljena figurina, u drugoj pištolj - ne znam ni sam zašto sam ga poneo sa sobom. Uzdrhtavši od gađenja, zavitlao sam i jedno i drugo u vodu. Marama je ležala u džepu koporana, ispod belog mantila, i grejala mi srce.

Sutradan sam iz novina saznao da sam postao ubica ne samo lorda Litlbija, nego i još devet ljudi. O svojim osećanjima u tom trenutku neću govoriti.

- Ma nemoj - klimnu glavom komesar. - I bez toga je isuviše osećajno. Kao da govori pred porotnicima. Tobože, gospodo, prosudite sami da li sam mogao drugačije da postupim? Vi biste na mom mestu uradili isto. Fuj! - I nastavio je čitanje.

 

Marama mi je iomušila razum. Čarobna ptica sa prazninom umesto oka zadobila je čudnu vlast nada mnom. Postupao sam nekako nesvesno, povinovao sam se tihom glasu koji me je od tog časa vodio i upravljao mnome.

- To on baca udicu na psihičku neuračunljivost - s razumevanjem se podsmehnu Buldog. - Znamo mi za takve stvarčice, čuli smo.

Dok smo plovili kroz Suec, marama je nestala iz mog sekretera. Osetio sam da sam prepušten sudbini na volju. Nije mi na pamet padalo da je marama ukradena. Do tog vremena bio sam već do takvog stepena u vlasti mističkog osećanjada mi se marama činila kao živo i uzvišeno biće. Ono me je smatralo nedostojnim, i napustilo me. Bio sam neutešan, a nisam digao ruku na sebe jedino zbog nade da će se marama sažaliti na mene i vratiti se. Bila mi je potrebna ogromna snaga da sakrijem od vas, i kolega, svoje očajanje.

A zatim, uoči uplovljavanja u Aden, desilo se čudo! Utrčao sam u kabinu madam Kleber kad sam čuo njen uplašeni krik i odjednom video crnca koji se pojavio bogzna otkud. Oko vrata mu je bila vezana moja nestala marama. Sad mi je jasno da je divljak nekoliko dana pre toga bio u mojoj kabini i jednostavno uzeo šareni komad tkanine, ali u onom trenutku osetio sam sveti užas koji se ni s čim ne može uporediti. Kao da se sami crni anđeo Tame pojavio iz pakla da mi vraši mo]e blago!

U gušanju koje je usledilo ubio sam crnca i, iskoristivši polunesvesno stanje madam Kleber, neprimetno skinuo maramu s mrtvaca. Od tada sam je sve vreme nosio na grudima, nismo se rastajali ni na tren.

Ubistvo profesora Svitčajlda izvršio sam potpuno hladnokrvno, sa proračunatošću koja je i mene samog iznenadila. Svoju natprirodnu dalekovidost i brzinu u punosti pripisujem magičnom uticaju marame. S prvim konfuznim Svitčajldovim rečima shvatio sam da je on dokučio tajnu marame i stupio na trag radžinog sina - moj šrag.

Profesor se morao ućutkati, i ja sam to i učinio. Marama je bila zadovoljna - osetio sam to po tome kako se zagrejala svilena tkanina milujući moje izmučeno srce.

Ipak, uklanjanjem Svitčajlda samo sam malo dobio na vremenu. Vi, komesare, opkolili ste me sa svih strana. Do dolaska u Kalkutu vi, a posebno vaš pronicljivi pomoćnik Fandorin...

Goš nešto nezadovoljno promrmlja i mrko pogleda Rusa:

- Čestitam, mesje. Ubica vas je nagradio komplimentom. Hvala barem za to što je vas proglasio mojim pomoćnikom, a ne mene vašim.

Moglo se zamisliti s kakvim bi zadovoljstvom Buldog precrtao te reči, da ih ne vide pariski šefovi. Ali ne mogu se izbaciti reči iz pesme. Renata pogleda u Rusa. Ovaj uvrnu krajičak brka i pokretom ruke zamoli policajca da nastavi.

...pomoćnik Fandorin, sigurno bi isključili, jednog za drugim, sve osumnjičene, i tada bih ostao samo ja. Jedan jedini telegram u odsek za naturalizaciju Ministarstva unutrašnjih poslova bio bi dovoljan da se utvrdi koje prezime sada nosi sin radže Bagdasara. A i iz registara Ekol Maritim vidi se da sam se upisao pod jednim prezimenom a diplomirao pod drugim.

I tada sam shvatio da prazno oko rajske ptice nije put ka blaženstvu na zemlji, nego put u večno Ništa. Odlučio sam da odem u bezdan ali ne kao jadni nesrećnik, već kao veliki radža. Moji plemeniti preci nikada nisu umirali sami. Za njima su na pogrebni oganj išle i njihove sluge, žene i naložnice. Nisam živeo kao vlastelin, ali zato ću umreti kako priliči pravom vladaru - tako sam odlučio. Povešću sa sobom, na poslednje putovanje, ne robove i sluškinje, nego krem evropskog društva. Pogrebne kočije će mi biti divovski brod, čudo evropskog tehničkog progresa! Zamah i veličina tog plana potpuno su me obuzeli. Pa to je još grandioznije nego posedovanje nebrojenog blaga!

Ovde on laže oštro kaza Goš. — Nas je hteo da potopi a za sebe je pripremio čamac.

Komesar je uzeo poslednji list, tačnije polovinu lista.

Trik koji sam izveo s kapetanom Klifom bio je podao, priznajem. Kao svoje delimično opravdanje mogu navesti da nisam očekivao tako tužan ishod. Prema Klifu osećam iskreno poštovanje. Nisam želeo samo da preuzmem Levijatan u svoje ruke, nego i da sačuvam život divnom starcu. Pa, pomučio bi se on neko vreme, brinuo se za kćerku, a zatim bi se ispostavilo da je s njom sve u redu. Avaj, zla kob me prati na svakom koraku. Zar sam mogao da pretpostavim da će kapetana udariti kap? Prokleta marama, ona je kriva za sve!

Onoga dana kada je Levijatan napustio bombajsku luku, spalio sam šareni svileni trougao. Spalio sam sve mostove.

-Kako spalio!- uzviknu Klarisa Stamp. - Znači, marame više nema?

Renata se upilji u Buldoga. Ovaj ravnodušno slegnu ramenima i reče:

- I hvala bogu što nema. Nek se blago nosi dođavola, kažem vam, dame i gospodo. Bićemo zdraviji.

Pazite kakav se Seneka našao. Renata je usredsređeno protrljala bradu.

Teško vam je da poverujete u to? Šta da se radi, kao dokaz svoje iskrenosti reći ću vam u čemu je tajna marame. Sad nema potrebe da to skrivam.

Komesar prekinu čitanje i lukavo pogleda u Rusa.

-Koliko se sećam, mesje, vi ste se prošle noći hvalili da ste odgonetnuli tu tajnu. Kažite i nama, a mi ćemo da proverimo da li ste tako pronicljivi kao što se to učinilo pokojniku.

Fandorin se ni najmanje ne zbuni.

- To je p-prilično jednostavno - reče on nemarno.

Kočoperi se, pomisli Renata, ali svejedno je lep. Da li je moguće da se stvarno dosetio?

- Dakle, šta mi znamo o marami? Ona je t-trouglasta, pri tome je jedna strana ravna, a druge dve su malo krivudave. To je pod jedan. Na marami je naslikana ptica koja umesto oka ima r-rupu. To je pod dva. Vi se, naravno, sećate i opisa brahmapurskog dvorca, zapravo njegovog gornjeg nivoa: planinski lanac na horizontu, njegov odraz na freskama. To je pod t-tri.

- Da, sećamo se. I šta s tim? - upita Psihić.

- Kako šta, ser Redžinalde? - s glumljenim iznenađenjem upita Rus.

- Pa, vi i ja smo v-videli Svitčajldov crtež! Tamo je bilo sve što je potrebno za odgonetanje: trouglasta marama, cik-cak linija, reč „palata“.

On izvuče iz džepa maramicu, presavi je po dijagonali - napravio se trougao.

- Marama je ključ pomoću koga je obeleženo mesto gde je skriveno blago. Oblik marame odgovara konturama jedne od planina naslikanih na freskama. Trebalo je samo prisloniti gornji ugao m-marame uz vrh te planine. Evo ovako. - On stavi trougao na sto i prođe prstom po ivicama. - I tada oko ptice kalvinke označava t-tačku gde treba tražiti. Naravno, ne na nacrtanoj nego na pravoj planini. Tamo je verovatno nekakva pećina ili nešto slično. Komesare, jesam li u pravu ili grešim?

Svi se okrenuše ka Gošu. Ovaj naduva obraze, mrdnu gustim obrvama i postade sasvim nalik na starog mrzovoljnog buldoga.

- Ne znam kako vam polazi za rukom - progunđa on. - Ja sam pročitao pismo još tamo, u ćeliji, i ni na sekundu ga nisam ispuštao iz ruku... U redu, slušajte.

U dvorcu moga oca postoje četiri dvorane, u kojima su izvođene zvanične ceremonije: u Severnoj - zimske, u Južnoj - letnje, u Istočnoj - prolećne i u Zapadnoj - jesenje. Ako se sećate, o tome je pričao pokojni Svitčajld. Tamo je, zaista, na zidovima naslikan planinski pejzaž, koji se i vidi kroz velike prozore, od poda do plafona. Prošlo je mnogo godina, ali dovoljno je samo da zažmurim i ja pred sobom vidim taj pejzaž. Mnogo sam putovao i mnogo toga sam video, ali ne postoji lepši prizor na svetu! Otac je škrinjicu zakopao ispod velikog mrkog kamena, na jednoj od tih planina. Koji od planinskih vrhova je onaj pravi, može se saznati ako se marama prisloni na sliku planina na freskama. Ona čija se silueta idealno poklapa sa tkaninom - čuva blago. Mesto gde treba tražiti kamen označeno je praznim okom rajske ptice. Naravno, čak i čoveku koji zna u kom delu treba da traži, biće potrebno mnogo sati, pa i dana da otkrije kamen - zona traženja sigurno obuhvata stotine metara. Ali pogreške ne može biti. U planinama je mnogo mrkih oblutaka, ali na označenom delu padine postoji samo jedan takav. „ Trun u oku je mrki kamen, jedan jedini međ’ sivim kamenovima “ - glasi zapis u Kuranu. Koliko puta sam zamišljao kako ću na zavetnoj planini razapeti šator i ne žureći, uz zamiranje srca, lutati po označenoj padini u potrazi za tim „trunom“.  Ali, sudbina je odlučila drugačije.

Other books

Unsafe Harbor by Jessica Speart
Big Stone Gap by Adriana Trigiani
Nobody's Child by Austin Boyd
The Lightkeeper's Bride by Colleen Coble
The Haunt by A. L. Barker
A Shred of Truth by Eric Wilson
All This Heavenly Glory by Elizabeth Crane
Used By The Mob by Louise Cayne