Authors: Miloš Crnjanski
»Darling, darling!«
»Divno je. Divno je.«
»How wonderful!«
Međutim, usred nekog, ubrzanog, mrmljanja, i ubrzanog disanja, čuo se Sorokin, kako, besno, uzviknu, gospođi Petrjajev, da ostavi cigaretu. Da ostavi cigaretu!
»Take away that cigarette!«
Kao i ženski glas, koji se umiljava, i ponavlja, da, ona, voli, — tako.
Dok je bila tišina, — dok je bila tišina, — Rjepnin je, sve to, slušao ćutke i bio bi slušao ćutke, ali je, ovako, bio prišao svom prozoru i hteo da ga otvori i, kao sa konja, iz sedla, skoči u vrt, koji je opštinsko groblje, i, prosto, ode. Nije bilo visoko. Osećao se sasvim smešan.
Odnekuda mu se javiše uspomene na detinjstvo, kad je, za vreme školskog odmora, odlazio u svoju Naberežnjaju, i čitao, kod prozora, u koji je ulazio jorgovan. I nehotice, morao je da gleda vrapce pod prozorom, u prašini. Vrabac na vrabici. Koliko traje to? Sekund, dva? Vrabica se otresa u prašinu, a vrabac se, posle, vraća na nju. Koliko puta? Sto puta? »A zašto tako brzo, gospodine vrabac?
Monsieur Moineau?« »How wonderful. How wonderful«,
čulo se, opet, u zidu.
Kad je pogledao kroz rešetke drvenih šalona, ugledao je, u vrtu, starog vrtlara gospođe Foi, i video da bi mogao pobeći samo naočigled tog čoveka, koji bi se bio zaprepastio, da ga vidi, kako skače kroz prozor, a ne bi znao, zašto. Sve bi se doznalo. Bilo ga je žao Pegi. A isto tako i debeljušne gospode Foi, koja je, po ceo dan, radila po kući vredno, a koja bi otrpela, i to?
Vrtlar je, međutim, plevio mirno rododendrone u vrtu. Imao je na sebi neku plavu, grubu košulju, zasukanu do lakata, a na nogama, drvenu obuću. Veliki šešir na glavi. Bio je privezao i neku plavu kecelju. Nosio je mornarsku bradu, pod bradom zašiljenu, kao da je jarčeva, a mimo je radio svoj posao, kao da na svetu ničeg drugog nema, sem tog njegovog rada, i njegove motike, i kao da nikakve veze, on, nema, ne samo sa okeanom, nebesima, Sntmaugnom, nego ni sa tim hotelom, u kom je hleb zarađivao. Rjepnin je bio zaprepašćen tišinom, samoćom, odeljenošću, ograničenošću, tog ljudskog života, bez ikakvih veza sa onim što se, oko njega, što se u svetu događalo. Taj krepki starac činio mu se slika razuma, koji radi nešto korisno i zadovoljno. Zavideo je tom čoveku, u tom mestu blizu okeana.
Bilo je, međutim. očigledno da nikud, kroz prozor, ne može — da je uhvaćen u svojoj sobi, kao u neku klopku.
Kod gospode Peters se, međutim, i taj ljubavni interval završavao sa njenim »oh, oh, kako je divno«. — Kad su se smirili, gospoda Peters je, opet, otišla u kupatilo. Kad se vratila, zatražila je cigaretu.
Rjepnin je onda čuo kako joj Sorokin kaže, da misli na razvod. Od svoje žene. Ona se toliko boji, da ne dobije dete, da traži da joj namešta, i donosi, kontraceptive.
Gospoda Peters se glasno smejala. Bila se promenila, čujno. Umiljavala se sad i brbljala je veselo. Tešila je Sorokina da, o nekom razvodu, ne može biti, ni govora. Ser Melkelm mu, to, nikad ne bi oprostio. Mora imati strpljenja. Ona će udesiti da gospođu Foi zadrže, sve do zime, u Sntmaugnu, pa će moći, njih dvoje, da budu, češće, zajedno u Londonu. Da bi svog ljubavnika umirila, rekla mu je da joj se muž javlja iz Beča, i da se neće vratiti, sve do božićnih praznika. Zatim se čulo da i Sorokin odlazi u kupatilo, a kad se vratio, čuo se zveket čaša i počeo, sa tavanice opet, da se širi miris cigareta.
Čuo je kako se sad gospoda Peters umiljava Sorokinu i kako mu kaže: »Pegi će početi, od sutra, da uzima časove jahanja.« Moći će ove nedelje češće da budu sami. Zatim je nastala tišina, a zatim je čuo, opet, njeno, tiho, mrmljanje od uživanja. Trajalo je sad malo duže, dok je opet počela da, skoro bolno, ponavlja: »Divno je, divno je.« A sve se to završilo, posle, još jednom, kao nekim maukanjem mačaka, njenim glasnim uzvikivanjem:
»Constantine Constanine, oh, oh,«
— što je opet zvučalo kao: ou, ou. (Gospoda Peters je ime svog ljubavnika izgovarala: Kenstentain, Kenstentain. — Rjepnin se jedva uzdrža od smeha.)
Umorna, ona je, posle, počela da se umiljava Sorokinu još glasnije nekim grlenim glasom i da ga pita, šta mu je? Reče: »Vi ste me danas razočarali, — gde je vaša veselost?«
Rjepnin je bio zaprepašćen, kad ču, kako Sorokin počinje nešto da moljaka. Nakašljavajući se, umorno, počeo je da priča, kako on i njegova Žena, nisu u stanju, ovog meseca da polože otplatu, kredita, za hotel, koji im je otvoren, novcem ser Melkelma. Molio je, snishodljivo, da mu gospoda Peters pomogne, da se ta uplata odloži.
Rjepnin je sad stajao, kao ukočen, ispred zida.
Taj čuveni Rus? Jedan od najmlađih engleskih avijatičara? Makro?
Maquereau?
Čuo je upaljač koji je zapalila. Valjda je pušila novu cigaretu? Imao je da sluša ženski glas, koji mirno, ledeno, odgovara, — ljubazno — da Sorokin treba da čeka. Njen je muž na putu, — na vrlo opasnom putu, — dodade. O tome se može razgovarati tek posle njegovog povratka. Posle ovog, najnovijeg, kidnapovanja — generala Markova, — u Parizu, nastala je štednja. Razočaranje. Novac se teže dobija. Sorokin treba da sačeka demobilizaciju pa da pređe u Pariz, kao civil. Biće zaposlen kod njenog muža. Njen muž će biti, tamo, idućeg meseca.
Sorokin onda poče, još glasnije, da moljaka.
Molio je da mu se ne skida uniforma. Želi da ide sa svojim drugovima, koji se spremaju u Berlin. Ubiće se ako ga pretvore u preprodavca onoga, što Francuzi zovu:
soutien gorge,
a Englezi:
bra.
Ne bi mogao da živi, kad više ne bi, svako jutro, uzletao. Neće da se odvaja od svojih drugova. Ona to mora razumeti, iako nije muškarac. Neka ga ostave, bar još samo godinu, dve, u uniformi. Ona zna da se spremaju na preselenje u Berlin.
Valjda u nadi da će je odobrovoljiti, Sorokin je počeo glasno da je ljubi?
Ona se smejala.
Ko zna dokle bi ta komedija u zidu trajala, da, pod prozorom Rjepninove sobe nije došlo do neke trke i lupe i vike.
Nešto je tresnulo o zid, kao komad gvožđa — možda ašov, možda motika — a čuo se i glas baštovana, i lajanje psa, ispod Rjepninovog prozora.
Kod gospode Peters bila je nastala mrtva tišina.
Na spratu, iznad njegove sobe, Rjepnin ču smeh, i glasnu viku sa prozora. Poznao je glas, — bila je to sobarica. Lusi. Pitala je glasno: »Šta je bilo? Je li bio neki pacov, zeka ili veverica?«
»A rat, a rabbit, a squirrel?«
Pacova je bilo u vrtu, u nekoj, staklenoj, ostavi, punoj poljoprivrednih mašina.
Rjepnin nije čuo, jasno, šta vrtlar odgovara, ali je čuo, jasno, kako gospođa Peters isteruje, — prigušenim glasom, ali uplašena, — svoga ljubavnika. »Idite, idite!«
»Get out, get out.«
Rjepninu se činilo da čuje i, kako se Sorokin, brže bolje, oblači, kako se šunja u predsoblje, kako otvara vrata na hodniku, i, kako mu koraci, kao nekog lopova, odlaze, sve tiše i gube se.
Rjepnin je stajao kod svojih vrata.
Čuo je kako je gospoda Peters počela da zvižduka, da hoda po svom apartmanu, i, kako odlazi u kupatilo. Voda je šuštala, šumela, kao da je vodopad. Pretvorila se u česmu, pljusak, kao fontana.
Rjepnin je bio zadržao dah. Očekivao je trenutak, kad bi mogao da pobegne iz sobe, da ode iz hotela. Setio se kako Lusi pita, da nije neka veverica, koja je na psa naišla? Rjepnin se sećao veverica iz detinjstva, i bilo mu je žao kad je čuo, da ih Englezi ubijaju, u okolini Londona, pa i po svojim vrtovima, kao štetočine. Za Rjepnina veverica je bila najmilija igračka, kao neka sestrica, po vrtovima, u Naberežnjaji. Sudbina ga je, dakle, bila dovela u Kornval, da bi doznao, da veverice u nekim zemljama ubijaju, kao štetočine? A kad ču da se gospoda Peters vraća i zvižduka, ponova se pitao, kako je moguće da se, u zidu, sve to, tako, čuje, što je bio, iako prigušeno, čuo. Mora da u tom zidu ima neki otvor, neka rupa, kroz koju se sve to čuje, a kroz koju ulazi u njegovu sobu i dim njenih cigareta?
Kad se, posle, sve utišalo i gospoda Peters počela da otvara svoje šalone, i, kad je izišla, i otišla, Rjepnin poče da istražuje zid koji ga je delio, od svega toga. Popeo se čak i na svoj prozor i zagnjurio se u zid, iza zavesa. Kad je razotkrio zavese, pod plafonom, mu se ukaza neki, starinski, ventilator, koji dotle nije bio video, — a sa kojeg su visili neki, odlepljeni, kartoni, i neka prljava krpa.
Taj doživljaj, u zidu, uticao je na tog, romantičnog, Rusa, kao neka završna tačka, u nekom, tužnom, ruskom, romanu. Dakle to je ljubav? To je taj koren svega? Pas i kuja, koja se slepila sa psom i ne može da se odlepi, dok se ne ohlade? To je dakle ceo smisao letovanja u Kornualiji?
Kad je, posle tog doživljaja, izišao iz hotela, Rjepnin se radovao da će, idućeg dana, otputovati, i vratiti se u London.
Dve nedelje, plaćenog, radničkog, odmora (»nesumnjivi napredak čovečanstva«), bile su prošle. Takav odmor, međutim, obično, produži se, poslednjeg dana, — sa dva-tri dana. To je običaj u elegantnim radnjama Londona i ne kažnjava se. Gleda se kroz prste osoblju. Obično se, sa odmora, vraća, u ponedeljak, dan-dva docnije. Po dogovoru sa Robinsonom, i Rjepnin je mogao da se vrati tek dvadeset i trećeg avgusta. Posle tog doživljaja, Sorokina, u zidu, rešio se da otputuje, idući dan.
Nije ni sanjao da čovek ne putuje kad hoće.
To veče, kad je izišao iz hotela, sa tim gađenjem nad koitom, — Što je valjda prvi znak starosti, — Rjepnin je sedeo, dugo, do mraka, na steni. (Kao Napoleon.)
Posle jedne kratke kišice, okean se bio smirio. Bio je, pred zalazak Sunca, svetao, gladak, kao neko, bezmerno, ogledalo, svega, što se na svetu događa. Desno, od restorana na drumu, na raskršću, drum se peo i odlazio, pred hotelima, na sever, do onog, malog mesta, za koje se kaže da je bilo pozornica ljubavi Tristana i Izolde. Brdo je bilo zeleno, — na njemu je video, bele, primorske, kućice, uokružene baštama sa zimskim cvećem, a leti, — i kamenjem, koje nije vađeno. Levo je brdo bilo još strmije, zaraslo travom, a obronkom brda vodio je puteljak, iznad provalije. Pred njim je bilo more. Sedeo je, tu, sve dok Sunce nije zašlo, a zalazilo je, kao bezmerna buktinja, crveno. Gasilo se u daljini, onako, kako su ljudi, u dalekoj prošlosti, verovali da se gasi. Da se čuje, kako prži, u vodi, koja nema kraja. Sve je bilo toplo, — stene, i more, i nebo, pa se činila topla i najdalja pučina. Pesak je bio topao, kao da je zlatan prah sa Sunca. Bio se zagledao u stenu sa koje je bio rešio da skače, glavačke, kao što je nekad u more skakao.
Bila se zacrvenela kao da je zidaju korali.
Osećao je stid, što je taj skok toliko odlagao, što se od okeana bio uplašio. — A i to je bio, prvi znak starosti.
I taj skok bio je odložio za sutra, za dan polaska iz Kornualije. To je hteo da bude njegovo, »zbogom, Kornualijo«. Nikad se više neće videti.
Nije ga bilo, nimalo, žao, što će otići. Uoči njegovog povratka u London, bilo je postalo jasno, da, te žene, u hotelu, sve, žele, — iz nekog, čudnog, razloga, — da produže, sa njim, poznanstvo, u Londonu. Sve su ponavljale da žele, da upoznaju Nađu. Obilazile su ga u baru. Pitale, gde je bio? Prilazile su mu na plaži, pozivale ga da, zajedno, plivaju. Gospoda Peters je želela da igra sa njom, pa i sa njenom ćerkom, Pegi. A njegova mladi sunarodnica, ledi Park, nudila se da mu pokaže, kako se jaši na talasima, stojeći. Graf Andrej i generalica Barsutov raspitivali su se, telefonom, iz Sntajvsa, — kod gospode Foi, — o njemu. A gospoda Krilov mu je nudila izlet, u njeno rodno mesto, u varoš
Truro
(koje se izgovaralo, u hotelu, i Tjuro, i Truero, i Troerou), a Krilov je bio otišao na dan-dva u bolnicu.
Rjepnin je čuo, — kad je rekao gospodi Foi da se vraća u London, — da se, i svi ostali, — sem nje, i »gospođica iz Smolnog« — vraćaju u London. A svi su mu nudili da ga, do Londona, povezu. Samo ga je Sorokin sretao i posmatrao, drsko. Uzvikivao je, nasmejan: »
Rad vas vidjet, knjaz.
«
Da bi izbegao nastavak tih poznanstava sa mora, Rjepnin je poslednji dan izbegavao te goste u hotelu i krio se u stene, na obali.
Tog poslednjeg dana u hotelu, Rjepnin se bio usamio, ne samo zato, što mu je bilo otužno, ono, što je bio čuo, u svom zidu, nego i zato, što je generalica Barsutov bila jedina žena, koju bi bio rado video. Iako je Rjepnin, pred Nađom, uzviknuo, da je mogao biti, — da se u Francuskoj rodio, — i
St. Just,
taj junker je ostao junker, koji se, sa srednjim staležom, i njegovim žena ma, nije upuštao. Kornualija ga nije udaljila od prošlosti, niti odmorila, na moru.
— Naprotiv, taj hotel ga je vratio u jedan svet sunarodnika, kao da nije u izgnanstvu, nego se vraća u Rusiju, onakvu, kakva je bila, u njegovom detinjstvu. Kao da nije živeo, već dvadeset i šest godina, u tuđini, gosti u hotelu, koji su bili Rusi, činili su se, kao da je u Kerču. Njegov put, čini o se, ne vodi iz Sankt Petersburga, u Odesu. A odatle, pre o Kerča, u tuđinu, — nego će ga vratiti, kroz taj hotel i London, natrag, u
Kerč,
a odatle u Sankt Petersburg. Bio je zbunjen, što se, eto, našao, čak u Kornualiji, sa sunarodnicima, koji su ga, kao da je to neka magija, vraćali u Rusiju, u Petersburg, koji nikad ne zaboravlja, — a u kom je bio, neko drugi. Pokrovskog je bio, u Parizu, video, svega jednom, u ruskoj crkvi, a sad nije mogao da ga zaboravi. Eto, posle skoro trideset godina, oko njega, opet, ima Rusa, i Ruskinja, u tuđini, kao da su došli po njega, iako u nekom ružnom snu, — punom voštanih figura, pri koitu.
Sedeći, tako, na obali Bidrautna, u Kornualiji, zagledan u pučinu, iznenada je video sebe, kako izlazi, iz železničke stanice, na Nevskom prospektu, pa korača na putu do kanala, pristaništa, parkova, u toploti avgusta meseca, — ali ruskog avgusta meseca. Svet je neka ludnica. Jedva je uspeo da uveri sebe, da je u Komualiji.
Nikada dotle, kao tog poslednjeg dana u Kornualiji, uoči odlaska, nije, tako iznenada, tako duboko, imao želju, da još jednom ugleda Sankt Petersburg, tu lepu varoš svog detinjstva, koju je toliko voleo. Iz koje je bio izišao, odlazeći ocu, u Finsku, — na dva-tri dana, — da ga vidi, a što se pretvorilo u rastanak od trideset godina. A eto sad, opet, iako sedi pod stenama u Kornualiji, i, kraj okeana, hoda kao mesečar, tamo, po parkovima, duž kanala, po kojima je trčkarao, u snu, u detinjstvu.
Fontane Petrodvoreca se ukazaše pred njim i prsnuše uvis.
Sorokin mu je bio odvratan. »Doradnik«, u tuđem braku. Makro. Ne, ne, nije to ljubav. Ne, ne, neće to ispričati Nađi.
Pričaće joj da mu se pričiniše u Kornualiji fontane Petrodvoreca, koje su, kao neka vodena vrata, u neki bolji, lepši, svet, kao neka vodena vatra, koja dušu zagreva, kao neke igračice ruske, — šedrvan balerina, — od morske pene, ili od snega. A koje iskaču iz zelenila, tamo, i parkova, katkad, snagom gejzira. Sorokin je bio bedan.