Authors: Miloš Crnjanski
Šta treba da priča ženi sa tog svog letovanja? Šta da prećuti? Sati su prolazili, tako, u razmišljanju, dok je, polubudan, ispod glave, neprekidno, slušao, ritmičnu lupu gvozdenih točkova i šum šina. Da, da, — pričaće ženi o okeanu, o tim Poljacima, i Rusima, koje neko u hotelu Krim, u Engleze, pretvara. A naročito o jednom crvendaću koji im je dolazio, i u sobe. (Nađa je tice uvek volela.)
Ono što Rjepnin nije hteo da priča Nađi, bile su misli na samoubistvo, od tog dana, kad mu se, to, sa nogom, desilo, još više.
O tom je hteo da ćuti.
U ruskoj, carskoj, emigraciji, s početka, nije mnogo samoubistava ni bilo. Naprotiv, u njegovom svetu, mladih, obesnih, carskih oficira, živelo se prvih godina, i u inostranstvu, burno. Prodavao se nakit, biser i zlato, a pesma se ruska čula, uz šampanj, nadaleko. Oplakivali su, i na taj način, Rusiju. Trošilo se nemilice, kao na nekom ludom pogrebu. Tek odnedavna, sve češće, samoubistva Rusa su bila učestala, i u Parizu, i u Londonu, i svud po svetu, gdje je ruskih emigranata bilo. Oni, koji behu oboleli, iznemogli, ostareli, počeše da se ubijaju, ćutke, i mirno, da prekrate život koji za njih nije više imao nikakva smisla. Kad su najzad uvideli da, za njih, više nema povratka u Rusiju, počeše, sve češće, da se ubijaju, po svojim bednim stanovima, kujnama, i podrumima. Prestali su bili da, uopšte, izlaze. Čak i da traže hranu. Milostinju. Odlazili su još jednom u svoju, rusku, crkvu, kojih je svud bilo, kao da su te crkve već davno i čekale na to. Zatim bi se onesvestili, otrovani mišomorom, ili su visili obešeni o prozor, a neki su skakali i u Senu. London im je svojim ognjištem na gas, samoubistvo i olakšavao. Trebalo je samo uveče ostaviti otvoren gas,i leći, sa glavom, blizu. Dok bi u kući nastala panika, kad bi se miris gasa raširio, bili bi već mrtvi. Mimi. Lešine. Ne bi ostavljali čak ni oproštajno pismo.
Rjepnin se sećao da su najduže izdržali, i u starosti, oni, koji su se zapustili, masni, kosmati, zarasli u bradu, a koji su čitali knjige pod fenjerima, a gladovali, pronašavši da je gladovanje zdravo. A imali su, gladni, obraze lepe kao blede ruže. Rjepnina je u Kornualiji bila obuzeta melanholija, dublja još, nego u Londonu i dva dana je, pred povratak, skakutao obalom, sa mišlju, da bi trebalo završiti tu. Na okeanu.
Otkad je Nađa bila počela da izrađuje neke Eskime, lutke, od nekog stakla, koje je bilo pretvoreno u materijal beo i mek kao paperje, zarađivala je malo više, pa se sirota nadala, da će mužu isterati iz glave te mušice, crne misli o samoubistvu. Ona je htela da živi. Rjepnin je, međutim, baš na letovanju, u Kornualiji, još više, nego pre, rešio, da se rastane od nje, — da je spase, pošalje tetki, — a on, zatim, mirno, ode sa ovog sveta. Da se, prosto, izgubi sa pozornice. U mestu Sntmaugn ta misao mu se vraćala, kao što su se galebovi, tamo, vraćali na stenu. Bio je uvideo samo to da treba, prvo da sačeka da ona otputuje rođaki u Ameriku. A posle da iščezne, kao što su isčezli ti Rusi koje ni Crveni krst ne može da nađe.
The rest is silence
, — ponavljao je, kad bi to pomislio da ne bi ponavljao ono, što je, Kambron, Englezima rekao. Zagledan, sad, u okean, u Kornualiju, u snu, činilo mu se da bi, tamo, kraj mora, najlakše bio svršio svoju tragikomediju. Lakše, nego u Londonu, i tiše i lepše. Trebalo je samo sačekati noć, kad je more mimo, izići iz plićaka na pučinu, u čamcu, i stati na krmu. Pucati u slepoočnicu. Pao bi u vodu. Ako bi džepove napunio šljunkom, potonuo bi, odmah, na dno, i, na dnu, među algama, i morskim zvezdama, i ribama, ostao. A čun bi more, sutradan, izbacilo na pesak, kao još jednu olupinu. Ne bi imao da gleda Nađu, kad ostari, pogrbljenu, kao one starice što prodaju, u Londonu, na ulici, ruzmarin, i šibice. A i ona bi ga pamtila, onakvog, kakav je bio, kad su se venčali, u Atini.
Ne, — Ne bi mogao da prvo ubije ženu, kao što je Novikov svoju ubio. Da je gleda, makar i trenut samo, pre nego što puca sebi u glavu, kako leži na postelji, u krvi, u samrtničkom grču. Sa hrkom umiranja u grlu. Da, da, — tako se kaže: u kapiji smrti:
atrium mortis.
Ni ona ne bi imala da ga gleda u nekom domu staraca, sa licem na kom se pege, — takozvane pege smrti, — već javljaju. Kad brada spada i lice dobija mrtvačku boju. Da, da, tako se kaže: boju hipokratsku. — Neće napisati ni oproštajno pismo. Čemu to?
Mogao bi, jedino, da napiše, da se vratio, onamo, otkud je došao. U Sankt Petersburg. To bi bilo tačno.
Smešno mu se činilo, i sve, što bi, posle, došlo. Pogrebi. Srebrnjak koji su stavljali mrtvacu u usta za onog, koji nas prevozi preko reke Aheront, u podzemlju. Koješta! Budalaštine! Treba se pretplatiti na krematorijum u Londonu? Nađa bi, sirota, donosila cveće na pepeo. Na Dan ruža, ili ljubičica, i kako ih sve zovu. Komedija.
Dobila bi pepeo u limenoj kutiji. Ako plati. A lim se engleski kaže:
tin.
Dakle: tin, tin, tin.
Da, da, tamo, u mestu
St. Mawgan,
trebalo je udariti tačku na taj život kao na jednu više priču o jednom Rusu. Našli bi samo prazan čun ujutru, koji bi talasi izbacili na pesak. Kroz ritmično, ludačko, klizanje, i cvilenje, i lupu točkova brzog voza, Rjepnin je mrmljao, da je propustio
srok,
pa se prevrtao, satima, ne nalazeći sna. Sati su prolazili tako u razmišljanju o sopstvenoj smrti, kao da se radi o drugom čoveku.
Plava svetiljka, nad njegovom glavom, pretvarala se, katkad u plamen, a, katkad, u plavu krunu, plav cvet, ametist, i staru, belo-plavu, rusku zastavu, koja bi spala na njegovo lice i pokrila ga, tako, da više nije mogao da vidi samog sebe. Zaspao bi, ali bi se i trgao. Satima je to tako išlo, sve dok se ta svetiljka nije pretvorila u ručnu lampu železničara, koji je bio ušao, da mu kaže: »Ser, vratili ste se u London. Kroz koji minut stižemo.«
Voz je bio stigao u predgrađe Londona.
Dok se Rjepnin, bunovan, spremao, i pio prvi čaj, učinilo mu se da se budi iz nekog podvodnog sveta, u kom je proveo mesec dana, besmisleno i kao u nekom ludilu, koje je sad prošlo. Zatim se digao i sedeo, obučen, umiven, obrijan, skinuvši sa prozora zavesu. Ulazili su u ružnoću ulica, kroz zelenila igrališta, u neprekidni niz uvek istih kuća, sa po jednim prozorom na spratu, sa kojeg visi oprano rublje, i muško i žensko. Kao i druga predgrađa, metropola, i londonska su bila ružna, ali je Rjepnin osećao, da je to i dirljiva slika ljudskog života, za njega, koji je nekad raskošno živeo. Sve su te kuće, — beskrajan red kuća, bezmerni konglomerati, — bile zidane, iste; onako, kako je kapital u devetnaestom veku, u Engleskoj, zidao. Na stotinu, na hiljadu, u jednom, katkad i krivom, redu, isto. Za sirotinju. A sirotinja je, uz svaku takvu kućicu, duž železničkih pruga dodala u bašticu, često ne veću od dva hvata, u kojoj je, ipak, bilo i poneko drvo. Obično voćka. A u toj baštici, svet je želeo da ima i još jednu kućicu, — katkad samo dva-tri sanduka, slupanih u jedno. To je bio letnjikovac. Pije se čaj i čitaju novine, katkad, u tom letnjikovcu. Sa svojim psom.
Vidi na tim kućama, koje proleću, i cveća u prozoru. Skoro i nema kuće koja ne pokušava da ima i to. Iako je sve crno, od dima i gara, od ugljena, — jer su obični vozovi još, na paru, svaki želi da odgaji po neki cvet, i u tom vazduhu. U smradnom prozoru. A cvet, kao davljenik, podiže ruku, belu, grčevitu. Javljaju se i ogromne mase pivara, fabrika, i čitave ulice višespratnica, koje su sve crne od gara. Ćoškovi jedino pripadaju bankama, a raskošne su samo velike zgrade bioskopa, sa korintskim stubovima. Na njima ima skulptura Venera, od gline, koje su ofarbane, da liče na bronzane. Osvetljene su tako, gole, reflektorima iz cveća. London je, kad se gleda iz voza, samo more krovova, koji se pružaju do kraja vidika. Bezbrojni su kao stanovi, u prenaseljenim, azijskim pristaništima, na vodi. Varoš i nema kraja i dimi ujutru iz bezbrojnih dimnjaka.
U jednoj ulici, preko koje voz prelazi, visoko, kao da trči preko krovova(
235
), vozu pritrčavaju neka deca. Pred zidovima od crvene cigle, deca, koja su inače u Engleskoj dobro negovana, — dok su mala, — Rjepnina sećaju na slike bogalja, na patuljke i guravke, na španskim dvorovima. Jedno dete drži, za ruku, jedna, — očigledno pijana, — baba. Ona seda na zemlju pred neka vrata.
Kroz šum šina, lupu točkova, skretnica, Rjepninu se, u glavi, čini da mu iz tih zgrada dovikuju: »Gle, gle,
look, look!
On se vraća! Vraća se nama! Da, da, sa Poljacima, Indusima, Crncima, Talijanima; da uzme hleb nasušni, nekom Englezu u Londonu! Nije ga stid?«
Rjepnin im u sebi odgovara: vraga! To je omama vaših očiju iza naočara. Odavno sam ja otišao iz Londona, iako trčkaram eto preko vaših krovova. Vratio sam se ja na Nevu, u svoje rodno mesto, u varoš Petra, tvorevinu čoveka, — jednog čoveka. A ne esnafa, skeledžija i trgovaca. Odoše i Poljaci, u Poljsku, samo se to još ne vidi, i ne zna. Oteraćete vi svakoga, sa ovog ostrva. Nadimate se kao baloni Mongolfijera.
Iako se to ne čuje, Rjepnin diše teško, kao od rvanja, — sa Londonom, — a oseća, kako ga neko davi, i kako i on, da davi, pokušava. Odgurnu, probuđen, zavesu, na prozoru vagona, sasvim, i London spade, kao da je krpa. Pojavila se stanica, gde ga možda čeka Nađa? Voz je zalazio u široki lavirint šina, koje odlaze i vraćaju se kao neki insekti tog Vavilona, pa je sad vijugao preko skretnica. Zatim ulazi pod stakleni krov stanice, koji je crn od gara, — pa usporava. Rjepninu donose mala kolica na točkovima, za invalida, jer i toga imaju. Guraju na njima, na stanicama, uzete, do kola i izlaza. Voz na kraju zadržavaju gvozdeni tamponi, ali se dešava, provincijskim, lokalnim, vozovima, i to, da udare o te tampone i isprevrću putnike u vagonima. Smejurija. Brzim vozovima, kao što je taj ekspres iz Kornualije, to se ne dešava. Paze na njega.
Skupi su ti ekspresi do okeana i sa okeana.
Voz sa mora, sa letovanja, obično dočekuje gomilica rođaka i poznanika. A dug red taksija, pored perona. Počinje iskakanje putnika koji su stigli. Englezi i Engleskinje dočekuju putnike, lepo, mirno, dostojanstveno, i kad dočekuju muža, ili ženu, i kad dočekuju poznanika. Nisu teatralni, ne ljube se, — pozdravljaju srdačno, kišobranom, izdaleka. Nosači prtljaga su nemi. U tom svetu, Rjepnin je ugledao i Nađu. Rjepnin je vidio kako prilazi vozu, u nekom kaputiću boje bresaka, na glavi sa šeširićem koji je crn. Ona mu maše rukom izdaleka. Radosno. To belo lice te žene, u polutami stanice, jedino je svetlo što taj Rus, sad, u životu, ima. Približavajući se, ona je sve vidnija pojava. Korača kao pobeda. Oslabila je, ali je još lepša, nego što je bila. Njena kosa, boje starog, ruskog zlata, pada joj, sjajna, na desno uvo, ispod crnog šeširića, a njene zelene oči se smeju. (
»Kolja, milij Kolja«
, — Kaže mu pod prozorom vagona.)
Njen se izraz lica, za trenut, menja, videvši kolica, koja posluga spušta iz vagona, na peron, dok Rjepnin silazi, hitro, sa nogom u gipsu. Bila je prebledela i prešla rukom preko čela, kao da želi da zbriše sa očiju ono što je videla. Uzima ga brzo pod ruku. Drži se dobro i ne plače.
Njenu suzu oseća tek na zadrhtalim usnama, kad ga je poljubila.
Rjepninu je smešno što hoće da ga voze, na tim kolicima, pa se isprsava i hoda do taksija. Isplaćuje nosača, stojeći, da bi pokazao, da još može da hoda. Otvara ženi vrata i ulazi za njom u kola, pazeći da mu štaka ne ispadne iz ruke. Njegova žena daje njihovu novu adresu. Dok se posle voze, kroz ulice, priča, brzo kako je provela nekoliko strašnih časova.Telefonom su joj javili za nesrećni slučaj, ali nije bilo jasno šta mu se desilo. Mislila je da mu je noga slomljena. (Pomislila je, kaže: samo nam još to treba.) Neka Engleskinja je telefonirala, ali je ona nije razumela, s početka. Ta žena je ponavljala samo:
»His Ekillis tendon is gone
(
236
).« Ona je razumela reč,
tendon,
tetiva, ali bunila je ta reč
Ekillis.
Nije se setila da to znači da mu je: Ahilova tetiva prsla. Najzad je u telefonu čula nekog Rusa. On joj je saopštio, da nije to ništa, ali da će biti potrebna operacija.
Rjepnin joj onda reče: »To je bio doktor Krilov.«
Nađa je, međutim, ponavljala:
»Ekillis
? — Zar tonije smešno? Ahil?
Ekillis?«
Rjepnin je ćutao.
PRVA GLAVA ROMANA
(
1
) U I poglavlju VII knjige
Toma Džonsa,
pod naslovom »Upoređenje između sveta i pozornice«, Henri Filding kaže da je »svet često puta bio upoređen sa pozorištem«, te da su »mnogi ozbiljni pisci, kao i pesnici, gledali na ljudski život kao na jednu veliku dramu«, dok, s druge strane, »strasti, kao upravnici Pozorišta, često puta prisiljavaju ljude na uloge i ne pitajući ih za mišljenje, a neki put i ne obazirući se na njihove talente« (
Tom Džons,
u prevodu Borivoja Nedića, Beograd, 1945, 1, str. 301, 04) Dakako, slika sveta kao pozornice opšte je mesto u književnosti, naročito kod Šekspira — kao, na primer, u poznatom Džekvizovom monologu: »Sav svet je pozornica / A svi ljudi i žene samo glumci« (
Kako vam drago
,II, 7).
(
2
) Otputovao sam (rus.).
(
3
) Na Kraljevo pitanje gde je Polonije, Hamlet odgovara »na večeri«, ali ne »gde on jede, nego gde njega jedu« (crvi), a zatim dodaje: »Vaš debeli kralj i vaš mršavi prosjak samo su različita posluženja — dva jela, ali za istim stolom«,
Hamlet,
IV, 3.
(
4
) Rjepnin — prezime čuvene ruske aristokratske porodice. Nikita Ivanovič Rjepnin (1668—1726) bio je general u vojsci Petra Velikog, vodio pohode na Azov i Poltavu, vršio dužnost guvernera Rige i za vreme Katarine I dobio čin feldmaršala. Knez Nikolaj Vasiljevič Rjepnin (1734—1801), unuk Nikite Ivanoviča, najčuveniji član te porodice, bio je u vreme Katarine II ambasador u Pruskoj i Poljskoj, te, kao komandant ruskih snaga u Vlaškoj, potukao Turke kod Bukurešta 1771. godine. Kao guverner litvanskih provincija dobio je čin feldmaršala, a kasnije je učestvovao u bezuspešnim diplomatskim misijama u Austriji i Pruskoj (1798), čiji je cilj bio sklapanje saveza protiv Francuske. U ovom slučaju, kao ni inače, Crnjanski ne slika neku određenu istorijsku porodicu i pojedince, nego slobodno koristi njihovu istorijsku auru i pojedine podatke u svoje umetničke svrhe.
(
5
) Ričpejn R; Riepejn RL
»Rich«
(engl.) — bogat; »
pain
« (engl.) — bol. Otud to ime označava Englezima »jadu«, čoveka »bogatog bolom«.
(
6
) Pjotr Nikolajevič Vrangel (1878—1929) bio je glavni komandant kontrarevolucionarnih snaga u poslednjoj fazi oktobarske revolucije (1920). Posle potpunog poraza povlači se na Krim, a odatle s flotom od oko 120 plovnih jedinica, koja ukrcava, prema nekim procenama, oko 145.000 ljudi (od toga oko 70.000 vojnika), kreće prema Carigradu. To ukrcavanje izvršeno je u crnomorskim lukama Sevastopolju i Teodosiji, a delimično i u luci Kerč, na ulazu u istoimeni moreuz koji spaja Azovsko i Crno more. Rjepninovo često i patetično sećanje na Kerč i Azov, gde je upoznao Nađu, kao i neke druge pojedinosti, nagoveštavaju da je Crnjanski možda čitao Vrangelove memoare. Ti memoari objavljeni su na ruskom u Berlinu 1928, te ubrzo prevedeni na francuski i engleski (1929).