Znakovi (35 page)

Sve se češće dešavalo sada da se između muža i probuđene žene razvije kratak ali prisan razgovor u mraku. Ona se više ne plaši i ne plače, nego ga umiruje povlađujući mu u svemu. Njene reči su obične i ne daju neki stvaran odgovor na njegova pitanja; pa ipak, izgovorene od zdravog, bliskog stvorenja u tom noćnom času, imaju snagu da smiruju i uspavljuju upravo svojom običnošću. I čovek bi ubrzo prestao da zapitkuje i, poćutavši malo, legao krotko i zaspao.

A žena je ostajala još neko vreme, sedeći kao čuvar među svojima. Levo od nje spavaju ćerka i sin, a desno, kao treće zaspalo dete, muž. Pa onda bi i ona legla između njih, da potraži malo sna.

Tako je ne samo bivalo bolje nego su i ona luda buđenja prestala. Prošla je beda u kojoj je Darinka, žena dobra i obična kao hlebac, podnela glavni teret. Ali to se više ne pominje. Sve je zaboravljeno; zato i jeste dobro. Lekso se smirio, ugojio i otežao malo. Slatko jede, tvrdo spava. Zaboravljene su nekadašnje nerazumljive misli i nesanice, kao preboljene dečje bolesti. Posao ide dobro. U radnji kalfa i dva šegrta uz njega. Rade se lonci, kante za polivanje bašte i limeni oluci na austrijski način. Obični poslovi, ali lepa zarada. Kad ima neki limeni krov da se postavi ili opravi, Lekso šalje kalfu. Njemu se više ne penje.

Za iduće četiri godine našlo se u Leksinoj kući još dvoje dece, oboje muško.

Prolaze godine, nailazi polako nov naraštaj, sa novim podvizima i propinjanjima.

Predstojnik Pavlas, posle dugog boravka u Osatici, postao je okružni predstojnik i premešten je u Sarajevo.

— Visoko se ispeo naš predstojnik! — kažu Osatičani.

Iduoeg leta je okružni predstojnik, na službenom putu, svratio u Osaticu i odseo kod svog prijatelja poreznika Lađevića, koji će, izgleda, i penziju i smrt u Osatici dočekati.

Rano ujutro Pavlas je izišao da prošeta, sam, strmim osatičkim sokacima, kao što je imao običaj dok je ovde živeo i samo osatičke brige brinuo. Prolazi pored crkve sa čudnim kubetom i pozlaćenim krstom, pored mehane, pored poznatih kuća i dućana. Seća se raznih događaja i nezgoda, ali ne više sa brigom i ljutnjom kao nekad, nego gledajući na sve to sa visine svog sadašnjeg položaja, sa kojeg takve stvari izgledaju manje važne i krupne, gotovo beznačajne sitnice.

Bio je već na kraju svoje šetnje, u najstarijem delu grada, i prolazio je upravo iznad jedne kuće utonule u voćnjak, kad se odozdo odjednom prolomi dreka i dećji plač i vika i kuknjava ženskih glasova. Pavlas je zastao i gledao u avliju ispod sebe. Na zanihanom vrhu visokog duda vrištao je u lišću nevidljiv mališan koji, očigledno, napred ne može a natrag ne sme i ne ume. A dole ispod njega trčali su uokrug dečaci i devojčice i svi u jedan glas dozivali:

— Mama, mama! Jovica se popeo na dud, pa sad ne umije da siđe. Eno ga u vršici. Jao, mama, slomiće se!

Iz kuće je istrčala mršava žena razdrljenih grudi i brašnjavih ruku. Izbezumljeno i uplašeno vikala je i kreštavim glasom dozivala dečaka, kunući ga i tepajući mu, hrabreći i opominjući, sve to naizmence.

— Kud si se tu izdigo, đavoli te dizali! ... Čekaj, čedo moje, ne miči se, sad će mama donijeti merdevine... E, dabogda, junače, vrat jednom slomio sa tvojim penjanjem, k'o što ćeš ga i slomiti! ... Čekaj, miruj, drži se dobro i ne staj na tanku granu! ... Sad će mama merdevine.

— Merdevine, dajte merdevine! — vikao je sad još jedan ženski glas, dok je dečak odozgo i dalje zapomagao i dozivao u pomoć, a deca mu ispod duda odgovarala vriskom i lelekom.

Okružni predstojnik je zaokrenuo drugim putem, nizbrdo. Za njim se polako stišavala vika iz dvorišta.

Taj što se zove Jovica i liči na Ciganina, iako Ciganin nije, imao je čudnu i opasnu naviku da noću lunja iz sela u selo. (A sela su ovdje sva pored glavnog druma i posve blizu jedno drugom.) Odgovarali su ga od toga, pretili mu, ponekad ga i kamenicama zasipali, jer se u ovim selima kraj puta mnogo krade i razna druga zla čine, pa sumnjivog čoveka ne ispituju, nego ga gone i tuku. Ali mladić nije, izgleda, mogao da se ostavi te svoje nezdrave potrebe. Čim počne da pada mrak, on se uznemiri. Goni ga neki đavo da luta iz sela u selo, da iznenađuje ljude i plaši žene i decu, iskrsavajući nenadno u mraku, pored tuđih bašta i avlija. Sam ne zna čemu i zašto. Premire od straha, ali i od neke slatke jeze što, idući sve tako pored granice neobičnog i nedopuštenog, može da liči na ono što nije, na protuvu i lopova, i da se u poslednjem trenutku vešto spasava i beži sa same ivice kazne i stradanja. Zbog te svoje nastranosti nije ni bio neki dobar radnik ni ugledan mladić.

U selu Kućanima te jeseni učestale su krađe kao nigde i nikad. Motkama su oterali neke čergare koji su se zadržavali u blizini njihovog sela, postavljali su straže noću, ali ništa nije pomagalo. Kralo se i dalje kao da neko iz zemlje niče i pod zemlju odvlači ukradeno.

U to selo naišao je Jovica jedne noći, dolazeći iz grada. Zora nije bila daleko. Straže su se razišle i pospale. Ostao je bio samo najrevnosniji među njima, neki Jovo, zvani Mandal, ljudeskara niska čela i strašnih šaka. Kad je u tami naslutio lik mršavog čoveka koji se u strahu prilepio uz ogradu, on je riknuo od zadovoljstva i sručio se na nj tako da je oborio i njega i ogradu, i sam pao sa njima. Zanela ga je njegova rođena snaga i silina. Udarao je neznanca i rukama i nogama, ali ne onoliko koliko je hteo i koliko bi mogao, jer su se obojica zaplela u živicu i u polomljene daske i žioke ograde. To je i omogućilo mladiću da se, kao lakši i tanji, prvi ispetlja i pobegne. Kad se oslobodio i digao, Mandal je, mumlajući, slep od besa, trčao od avlije do avlije, tražeći uzalud svog nepoznatog lopova.

A Jovica je pobegao pravo drumom. Trčao je brzo, bez glasa i dugo, dok nije počeo da oseća bolove koji su ga sve više pritiskivali zemlji, kao da mu je neko uzjahao na ramena. Uspeo je da stigne do idućeg sela i da neopažen prođe pored njega. Na izlazu iz tog sela stajala je kraj druma, u mutnoj svetlosti prvog svitanja, usamljena i napuštena pojata sa pokidanim krovom i izvaljenim vratima. Tu ga je izdala snaga. Pao je na prag tih vrata i ostao tako sedeći, savijen u pasu, obujmivši glavu dlanovima.

Izudaran, izgreban, on ni sam nije znao šta je na njemu još njegovo, sinoćnje, a šta je pridošlo i naraslo noćas, sa iznenadnim udarcima. Jedino što zna i oseća, to je stid i kajanje zbog te lude potrebe da luta noću po selima i da izigrava sumnjivog čoveka, napasnika ili kokošara, da priviruje i zagleda šta ima s onu stranu reda i zakona, ali da nikad stvamo nogom ne stupi na nju. Sad vidi šta iza toga stoji: sve je igra i šala, samo su udarci i bolovi ozbiljni i stvarni. I on je sad zaista i lopov i probisvet, i uhvaćen je i kažnjen kao takav, i još povrh svega — nije pravi, nego lažni. Ništa se luđe ni zamršenije ne može zamisliti. Njegovi se postupci nikom ne mogu objasniti, i nigde u svetu nema mesta za njega, osim da se savije u svoj rođeni bol, kao u nepomičnu tačku, i da postane jedno sa njim.

Daleko, među borovima u dnu vidika, koji se sa svitanjem otvarao pred mladićem, izlazilo je sunce, još nejako ali sigurno u svom hodu. Kao da se rađa samo za njega. Oktobarska rosa i svečani mir prazničkog dana. Ništa on to ne gleda i ne vidi. Otkako se spustio na prag i naslonio na dovratnik, naglo i žestoko bujaju i rastu modrice i ogrebotine na premlaćenom telu, a on kao da ih otkriva jednu po jednu, i sriče i čita nateklim usnama, izgovara iz hrapavog grla mutne slogove.

— Ah, daaa ... booo, huuu!

Sunce je jačalo, ali on ga je video samo kao ognjen sjaj obilnih suza u koje su htela da se rastoče oba njegova oka u glavi. Tu glavu on jednako drži obema rukama i neprestano je, zajedno s bolovima koji rastu, diže uvis, sve više i više, kao jedinu odbranu za koju je sposoban, kao svoju žalbu i teški dokaz da je nevin bijen. Bijen, bijen u mraku, bez pravog razloga i objašnjenja, nepotrebno, ludo, slučajno, ali sa mržnjom, dušmanski bijen. To je kraj i početak svega.

Javljaju se neki novi bolovi, i jačaju i rastu stari. Uboji na glavi i po leđima žive svojim životom, istiskuju ga i nagone da neprestano, iza okrvavljenih i slepljenih usnica, mumla otegnute slogove: tu, hu, hooo! — Teška je ta njegova izubijana glava u koju se vlasi njegove rođene kose zabadaju sve dublje i oštrije, kao trnje svuda uokrug, ali on mora ne samo da je drži nego da je neprestano podiže, dok se pred njim, počevši od nožnih prstiju, otvara i ruši grdna provalija, puna nekih nemirnih svetlaca i bleštavih boja koje prelaze jedna drugu. Dubina te provalije, to je otprilike mera njegovog bola.

Njegovo mumlanje i naprezanje ruku koje stišću i podržavaju glavu, to su jedini znaci života i dokaz postojanja. Ali sada i oni kao da nailaze na otpor, sudaraju se sa nečim. Tu su još nečiji pokret i još nekakav glas. I jedno i drugo povećava bolove.

Iz sela je naišla sredovečna žena, obučena praznično, prišla mu i stala da ga zapitkuje i teši. Kad je bol velik, ništa nam ne pomažu ljudi u prolazu ni njihove dobre reči. To je uvidela i milosrdna seljanka, i zaputila se natrag svojoj kući da potraži malo toplog mleka, hleba, rakije, i ostalo što treba bolesniku i ranjeniku. Mladićevi bolovi su ponovo oticali svojim neremećenim tokom. Ali nije prošlo mnogo vremena, i oni su opet udarili na neke prepreke. Oko njega je šumelo i šištalo nešto, suzbijalo njegov tihi otegnuti lelek, menjalo mu tok i pravac, i tako uvećavalo bolove.

Bila je stigla žena sa ponudama i s krčagom vode i peškirom, a u isto vreme naišao je putem iz grada nevelik zelen automobil. Ne misleći šta čini, ona je mahnula peškirom. Kočnice su zaškripale, kola su usporila vožnju, i kad je već izgledalo da će se zaustaviti, odjednom su produžila put još brže.

(A stvar je bila u ovom: Čovek za volanom bio je zubni lekar u gradu, jedan od onih snažnih i ambicioznih ljudi koji mnogo rade, dobro zarađuju, i vole da žive i uživaju. On je očekivao nedelju kao spas i olakšanje i žuđeno bežanje od tuđih kvarnih zuba i vilica. Tada je, sa manjim ili većim društvom, redovno odlazio izvan grada i ceo dan provodio negde na proplanku ili u nekom šumskom restoranu. Kad je video da mu mašu, on je nehotice usporio, ali tada je jednim pogledom iza krupnih naočara obuhvatio sve oko sebe i odmah shvatio stvar. Žena sa peškirom i krčagom i presamićen čovek na pragu pojate, znači: ili seljak koji je noćas prepio, ili mladić koji je izvukao batine u seoskoj tuči oko devojaka; svakako, neka sitnica koja se u selu lepo rešava sama od sebe. I, sad, zbog toga njega zaustavljaju i hoće da mu već na prvim kilometrima pomute radost ovog toliko očekivanog dana. Učinilo mu se da je sve pokvareno i upropašćeno. Osetio je gnev i iskreno ogorčenje kao nad velikom nepravdom, i potrebu da se otima, da brani svoje pravo na predah i odmor, na život i zdravlje i, na kraju, na zadovoljstvo. Krv mu je pojurila u glavu, nagonski je pritisnuo nogom papuču. Iza sebe je ostavio uzvitlan pramen dima i prašine.)

Žena je samo odmahnula rukom i predala đavolu kola i vozača i lepu, vrlo mladu devojku pored njega, i vratila se svom poslu.

Sada je sedela pored mladića na pragu, zapajala ga i umivala, jednako šapućući i zazivajući Isusa Hrista i njegovu majku da kazni one koji ovo čine od čoveka, kao i one koji neće da mu pomognu. Mladić se mrštio i branio i uporno držao sklopljene oči. Dosađuju mu i vređaju ga taj šapat, ti laki dodiri, i samo prisustvo živa čoveka — svedoka. Šta će mu ko? Tu pomoći nema. Ni boga ni božije majke! Pa i da ima, ne treba mu. Najviše bi voleo da ga ostave tu gde je, samo da ga više ne biju, i da živi životom primljenih udaraca i bolova koji su već prerasli i njega samog i sve ono što može da vidi, čuje i razabere oko sebe. To, čini mu se, najbolje odgovara njegovom položaju, svemu onom što se desilo, i što je uzrok da se tako desilo.

Žena je bila uporna. Pod uticajem njene pažnje i njenih reči, mladić se ipak smirivao. Otvarao je oči pa bi ih opet sklapao, ali bilo je očigledno da je sada sluša. Samo je još s vremena na vreme puštao svoje žalbe kao kratke jecaje. A ona je, kao da su to neke jasne reči i kao da ih razume, odgovarala na njih tiho, više za sebe, i tešila ga time, što je povlađivala svakom njegovom muklom jauku, tvrdeći da je tako i nikako drukčije, da ona sve to dobro zna i razume, jer su i nju tukli, i kao devojku kod njene kuće i docnije kad se udala u susedno selo. Tako se nekako desilo da je imala suviše strogu majku, a zatim muža, silovita i preka čoveka. Stoga zna i pamti kako je to. I nije ona jedina. Bivalo je, i biva, i bivaće toga među ljudima. Biju čoveka zbog koječega, često i ni zbog čega. Na pravdi boga! Onako, vole da biju, pa nađu nekog ko ne može da se brani. Tada je čeljadetu zaista teško, a naročito posle, kad ostane samo sa svojim ubojima i mislima. Jeste. Sve ona to zna. Ali dođe i tome kraj. Kako i kada, to ona ne kazuje, ali celom svojom pojavom, čistom svečanom haljinom, dobrim smežuranim licem i bistrim plavim očima, pokazuje da i to ne treba i da ne može trajati. Ne biju uvek iste. A čovek se brani i otima koliko može. (Zato je čovek!) I pre ili posle, na jedan ili na drugi način, otme se i izmakne čovek ispod vlasti nasilnika i njihovih ćudi, skloni se, i pomeša među one koje ne biju.

Dok je žena govorila i rastao praznični dan, pored njih su promicala seoska kola i retki automobili. U jedan mah su naišli neki seljački svatovi, četvora ili petora kola puna zvanica i svirača. Svi su bili veseli i nasmejani. Mnogi su pevali i potcikivali, dižući ruke uvis, kao da pozivaju ceo svet da se s njima raduje. Pa onda su opet pojedinačno prolazila seljačka kola: muž kočijaši, žena pored njega; pa brzi automobili, ili prepuni autokari.

Sve to žena kao i da ne primećuje. I ne pomišlja da nekog od njih zaustavi i pozove u pomoć. Oseća sada da je ov što radi samo njezin posao, da mu je potpuno dorasla i da će sve što treba, i što se može učiniti da bi se mladiću olakšao bol, izvršiti sama!

Misleći tako, ona ga je i dalje tešila svojim jadnim iskustvom, umirivala ga kao dete, više zvukom i jednomernim ritmom svojih reči, nego njihovim ubogim smislom. A njemu to sada nije više smetalo. Naprotiv. Kad sklopi oči, čini mu se da sa ženinim šapatom pridolaze sa svih strana sveta mnogi i mnogi koji su bijeni, i to svejedno zbog čega, zbog počinjene greške ili zbog svoje lude glave, možda samo zbog nesporazuma, ili prosto što su bili te sreće da se sretnu sa jačim od sebe. I ta nema i nevidljiva gomila, koja raste oko njega kao gusta ustalasana trava, govori mu samim svojim prisustvom isto što i ženin šapat: da bol prolazi; da uvek biva bolje; da mora biti bolje.