Znakovi (31 page)

Tako su Turci Osatičani slavno sahranili na vrh ruske tvrđave Hasima Glibu, koji je umesto njih otišao u nizam i tamo negde jadno zaglavio.

A, rekli smo već, nisu se propinjali samo Osatičani Muhamedove vere, nego i oni gore što žive na strmeni, okupljeni oko crkve; nisu onoliko koliko bi hteli, ali jesu koliko su ikad mogli. I o njima je ovde govor.

Kad je turski asker napustio Bosnu i došla austrijska uprava, videli su Osatičani da je njihova crkva (»Hram svetoga Uspenija v mjestu Osatici«) nedostojno malena, niska, neugledna, da nemaju zvona ni zvonare. Kao da su im se odjednom oči otvorile. Postiđeli su se i pregnuli da stvar izmene i poprave.

Prvo su podigli zvonaru što su mogli tvrđu i višu, a zatim su, ne puštajući da se pobožni zanos ohladi, nabavili zvona, čak iz Vršca, i to dva odjednom, malo i veliko. Stajalo je to mnogo novca celu opštinu, ali su se zato i nauživali i naslavili, i naprkosili inovernim komšijama dole u polju.

Zvona su dovezena u velikom slavlju, na kolima koja su bila okićena zelenilom, cvećem i trobojnim vrpcama. Sve što je muška, i ono od pedlja, pomagalo je kod podizanja tih zvona. Toliki su pomagali i hteli da budu korisni da je posao jedva svršen; umalo se nesreća nije desila. A kad su zvona najposle obešena, počela je prava orgija metalnih zvukova. Bučalo je veliko, Bogorodično, cilikalo malo, Mihaila arhangela. I to bez prestanka. Staro i mlado smenjivalo se na zvonari, vešalo se o konopce i propinjalo uz njih, svetlih očiju, utrnulih dlanova, otvorenih usta, pevajući iz punih grudi nešto što se gubilo u jeci zvonâ. Dva dana je kolo igralo u crkvenoj porti. Zvona nisu prestajala. Izgledalo je da neće ni prestati i da će od sada ljudima vek prolaziti u stalnom tutnju i zvonjavi.

Onima dole život je omrznuo slušajući tu mrsku lupu i ludo zvoncanje. To im je bila kao neka osveta za one borije i bubnjeve kojima su oni oduvek za vreme ramazanskog posta, po ceo mesec dana, pre svitanja budili svoje hrišćanske sugrađane iz gornjeg dela grada.

Tako je svak proveo svoje.

Još nisu bila zvona dokraja ni isplaćena, i zbog skupog njihovog podvoza trajao je spor, a već je počelo sabiranje novca i materijala za proširenje crkve i — dizanje kubeta.

Stara, prizemljasta crkvena zgrada sa običnim niskim krovom od pocrnele šindre nije više odgovarala potrebama osatičke crkvene opštine ni visokoj predstavi koju je ona imala o svojoj snazi i svom ugledu. To je nekako u istom trenu svima postalo jasno. Kad je jednom izgovorena reč
kube
, ona više nije izlazila ljudima iz glave. Istina, nikad niko od njih nije video kube, osim na jednoj ikoni u crkvi, na kojoj je naslikan »Nebeski Jerusalim«, fantastični grad pun nekih čudnih i visokih tornjeva i kupola. Niko nije tačno znao ni zamišljao šta će to i po čemu će to u Osatici biti lepše i bolje kad crkva dobije kube, ali svak je o njemu maštao i govorio, smatrajući da je ono neophodno za dalji život kasabe i sreću budućih naraštaja, gotovo kao i vazduh, hleb i voda. A kad o nečem počne tako da se mašta i govori, to se pre ili posle mora i ostvariti.

Ljudi koji su išli trgovačkim poslom po svetu našii su u Novoj Varoši nekog majstora, Ristu Nišliju, koji je popravljao tamošnju crkvu. Pozvali su ga i on je došao u Osaticu, razmotrio stvar i pristao da se primi posla. Odmah je rekao da se crkva ne može mnogo proširiti ako treba na nju da se postavi kube, i da to kube ne može biti visoko ako se želi da bude trajno i za oko prijatno. Osatičani su pristali. Jer, pravo govoreći, nije im u crkvi ni do sada bilo tesno, a glavno je da se ispuni želja i ispne kube, pa koliko je da je. Najposle, sastavljen je približan proračun troškova, sklopljen je ugovor, i odmah otpočeo rad.

Posao je svršen tačno prema pogodbi. Osatička crkva dobila je kube. To kube, istina, nije bilo ni oblikom ni veličinom kako su mnogi zamišljali da će biti, nije bilo na sredini crkvene zgrade kao ona kubeta na ikoni »Nebeskog Jerusalima«, nego spreda, iznad samili vrata, usko i šiljasto a pozadi je ostao običan krov »na dvije vode« kakav je i dosad bio; i to kube nije bilo pokriveno limom ili čak bakrom, kako su neki sanjali, nego sitnom i finom, naročito sečenom šindrom, koju su seljaci dali besplatno, kao svoj prilog hramu, i koja je rađena po majstorovim nacrtima. Nije bilo sve onako kako se očekivalo, ali kube je bilo tu, i Osatičani su bili i suviše poneseni njime, takvim kakvo je, da bi još dugo mislili na ono o kom su nekad maštali. A najposle — tešili su se Osatičani — ko zna da li i druga kubeta u većim gradovima i na čuvenim crkvama odgovaraju svima željama i očekivanjima, i da li iko na svetu ima kube kakvo želi i zamišlja? Ne može svaki imati kube kao što su ona naslikana na ikoni »Nebeskog Jerusalima«. Uostalom, ko zna kako i ta izgledaju u stvarnosti, jer ikona je jedno a stvarnost drugo. Glavno je da se njihova crkva uzdigla i klisila koliko god je mogla uvis, da se više ne pripija uza zemlju i ne pravi manja nego što je, i — da sve to lepo vide oni odozdo, iz donjeg dela grada.

Bilo je dosta razgovora o krstu koji treba da bude postavljen navrh kubeta. Majstor Nišlija predlagao je da krst bude drven i samo pokovan limom; toga mišljenja bili su i neki opštinari, ali je velika većina građana smatrala da na njihovoj crkvi može biti samo pozlaćen krst, ili nikakav. Kako nisu imali dovoljno novca, postavljen je privremeno običan drveni krst, a Osatičani su pregnuli da sakupe potrebnu sumu. Sakupljali su po selima, išli čak do Sarajeva u prošnju, vršili pritisak na imućnije ljude, menjali testamente nekim staricama. Najposle, krst je poručen kod jedne firme u Novom Sadu na otplatu, i stigao je u najbolje doba godine. Sa krstom je firma poslala i majstora koji će krst podići i utvrditi.

To je bilo veliko vreme za gornju Osaticu. Pozlaćen krst koji treba utvrditi na visini, stranac majstor, uzbudljive pripreme za opasno penjanje. Sve predmeti za beskrajne, žive razgovore i za velika maštanja, koja Osatica toliko voli.

Sam majstor, zvao se Jakov Bodnar, nije svojim izgiedom i držanjem odgovarao predstavi koju su ovdašnji ljudi imali o toj vrsti veštaka. Suviše im je bio sitan, neugledan i jednostavan, nedovoljno rečit i svečan za visoki posao koji radi. Odseo je u kući Lekse limara.

Aleksa Jovanović, zvani Lekso, jedini je majstor toga zanata u kasabi. Stamen i plav momak sa nekim svetlim, zrakastim očima koje menjaju boju i trepere. Išao je u Višegrad i tamo izučio zanat kod austrijskog majstora, o kom je mnogo pričao. Za četiri godine nije se taj majstor jednom nasmejao, ali nije ni Leksu ošamario. Takav je bio. Kad je dobio »kalfensko pismo«, Lekso se vratio u Osaticu i pod majstorovim imenom otvorio radnju, u kojoj je radio manje limarske poslove. Kad je stekao pravo, preneo je dućan na svoje ime, pošto je prvo odslužio vojsku. Dobro je radio, za skromne osatičke potrebe, i prilično zarađivao. Pio je koliko i ostali, i u piću se ponašao kao svaki Osatičanin. Prešao je dvadeset i petu godinu, a još se nije oženio. Živeo je sa ocem i majkom. To je bilo jedino u čemu se odvajao od svojih meštana.

Lekso, koji se stalno nalazio uz novosadskog majstora i pomagao mu u svemu, bio je neka vrsta veze između njega i ljubopitljivih građana. On im je pričao o tom čoveku sve što je mogao da sazna. Ćetrdeset i šest mu je godina, ima ćerku učiteljicu i već unuče. Niti pije rakiju niti puši duvan. Nije mnogo rečit ni preterano ćutljiv. A radi — to se čudo videlo nije! Nigde ne staje, nikad ne miruje, mrav mu ravan nije.

A građani, koji su hteli sve da znaju, jednako su i dalje zapitkivali o stranom majstoru. Da li je snažan i vešt koliko treba? Da li je baš od tih što krstove postavijaju? Jede li krmetinu? Da nije neka druga vera?

Za to vreme majstor je mirno i neupadljivo vršio sve pripreme za podizanje krsta. Po njegovom nacrtu načinjena su od dobra a laka drveta nekolike merdevine razne debljine i dužine, pobijeni su klinovi u krov kubeta i postavljene lestvice od konopca; oko vrha je sklopljena i utvrđena skela od kratkih i čvrstih dasaka, po njoj se kretao majstor i odozgo dovikivao naredbe kao hodža sa munare. Lekso mu je pomagao u svemu i viđao se svuda. Pored toga, poučeni su i raspoređeni pomoćni radnici.

Crkvena porta je bila zatvorena, tako je tražio majstor, ali svet se stalno iskupljao i gledao spolja šta se radi: deca nisu silazila sa ograde. Svi su, pomalo razočarani, gledali te jednolične, sitne radove bez vidljiva cilja, u stalnom išćekivanju onog što je glavno: kad će »zlatan« krst zasjati nad Osaticom. I jednog dana je Bodnar, uz Leksinu pomoć, zaista postavio krst navrh kubeta, zalemio ga i gvozdenim prečagama utvrdio pri dnu, a sa strane vezao čvrstom a tankom, gotovo nevidljivom čeličnom žicom. Sve je to izvršeno brže i na izgled lakše nego što su ljudi u kasabi očekivali, tako da im se činilo kao da su u nečem prevareni i kao da im je na neki mađioničarski način ukraden onaj glavni i najuzbudljiviji trenutak: kad je krst prvi put zablistao nad Osaticom. Sad je već bilo dockan. Krst je blistao sa svakim zrakom sunca i svačijem oku, kao da je to najobičnija stvar i kao da je oduvek bio tu. I majstor se spremao na odlazak; Lekso se nije odvajao od njega; a kad je krenuo, ispratio ga je do Dobre Vode, na sat hoda od kasabe, dokle Osatičani prate svoje najbliže kad odlaze u svet.

Stojeći pored česme, bogate vodom, koja je u četiri teška, kao srebrna mlaza padala u dugačko korito, Lekso je gledao za kolima u kojima je odlazio Bodnar.

To je bio pravi majstor, čovek od posla, koji bi svoj zadatak jednako radio u mračnom podrumu kao i na vrhu crkvenog kubeta, bez zle pomisli i prevare, bez potištenosti i bez sujete. To je protivno od osatičkog propinjanja i želje za vidnim i visokim mestom.

Trepćući modrim zrakastim očima, Lekso je pratio kola koja su odmicala sa majstorom. Još mu je izgledao jasan njegov nauk bez reči o tome šta je to poslenik i majstor.

Biti majstor, znači umeti odvojiti za vreme rada svoj posao od svega ostalog, znati tačno, i jedino pred očima imati: šta treba uraditi i kako to uraditi; ne obazirati se ni na što što nema sa tim veze; ne brinuti se za uspeh, ne pomišljati na neuspeh; ničega se ne plašiti, a ništa ne ostavljati slučaju; uvek bit sav pri onom delu posla koji u tom trenutku obrađuješ. Ako tako radiš, sve oko tebe radi s tobom i sve ti pomaže, svaka alatka ti je prijatelj, svaka promena putokaz, a materijal pod rukom poslušan; sve ide bez greške i zastoja, ili, bolje rečeno: svaka se greška popravlja i svaki zastoj nadoknađuje. Tada tvoj posao mora da napreduje, i što dalje, sve bolje; uz put jača i biva lepši, jer raste iz sebe kao biljka iz semena koje je probrano, dobro posejano, i za koje je sve predviđeno.

Biti radnik i majstor, čovek od posla! Ničeg boljeg ni pouzdanijeg u ovm životu, u kom mnogo dobra nema, a pouzdano nije ništa.

Sve mu je to bilo bez reči jasno i sve jasnije sa svakim danom koji je provodio pored Bodnara u radu. Jasno mu je bilo i nezaboravno izgledalo sve to još i sada, dok je stajao kraj česme, ali čim se okrenuo i zaputio pešice u kasabu na bregu, osetio je da se sve to u njemu magli i muti. I sa svakim korakom napuštalo ga je ponešto od majstorovog nemog nauka. Zastao bi za trenutak i okrenuo se, ali bi u daljini video samo tamni masiv hrastove šume u koji je uvirao beli drum na kom su nestala kola s majstorom.

Zbunjen i prazan, stigao je Lekso u kasabu, nad kojom je na jutamjem suncu sijao krst sa kubeta. On je gledao taj krst i, kao da ga gleda nekim novim očima, prvi put je pomislio: ja sam ga podigao! Jeste, stajo sam pored njega, gore na vrhu kubeta, dodirivao ga rukom, učestvovao u brizi i naporu, sve dok nije utvrđen i osiguran na mestu na kom je sada. Ja! — Tu se javi i misao na majstora, ali sada je ona bila, začudo, slaba i gubila se u daljini, kao tačka koja biva sve manja.

Idući tako čaršijom, jednako je gledao čas gore u krst, čas u prolaznike na ulici. Niko nije glave dizao. Svi su išli za svojim poslovima ili lunjali dokono, kao da nad njima nema ni krsta ni kubeta. Vratio se u radnju, koja mu se sada činila prazna i pusta, počeo da radi, ali nije izdržao dugo. Digao se i stao na dućanski prag, naslonivši se na dovratnik. Ispred njega je i dalje prolazio svet, uz čaršiju i niz čaršiju, a on je ispod oka posmatrao izraze iica i hvatao svačiji pogled. Bilo je jasno da su ljudi, posle nekoliko dana iščuđavanja i divljenja, zaboravili i krst na crkvi i one koji su ga podigli. To ga je iznenadilo, pa zabolelo, pa ogorčilo. Tek sada ga je ispuniia živa i puna svest o svom podvigu.

Nema nijednog od ovih, mislio je uvređeno i ljutito, kome ja nisam sagledao teme, i to sa visoka i opasna mesta, a sada prolaze mimo mene kao mimo tursko groblje, praveći se da ne znaju ili da su zaboravili, kao da se takva stvar može tako zaboraviti. Ko od njih zna kako sve ovo što se zove Osatica izgleda kad se posmatra ođozgo? Niko. Bilo nas je do jutros dvojica, Bodnar i ja. A sad sam samo ja. U celoj varoši jedini.

Idući kući na ručak, on je toga dana prošao kroz čaršiju sredinom ulice, držeći ruke podalje od trupa, raskopčana prsluka na isturenim grudima. Šibao je pogledom oko sebe i u tuđem pogledu tražio pravo značenje svoga podviga, ali ga nije nalazio. Ništa. Tvrda ravnodušnost ili neka lična briga koja se ne izdiže iznad kućnog slemena.

Uveče, u mehani, ljudi pričaju što jeste i što nije, što može biti i što ne može, samo o krstu niko ni reči. Tako i sutra i preksutra. Lekso je sedeo ćutljiv i namrgođen, ali niko nije primećivao njegovo mrgodno ćutanje. Gušeći u sebi bes i zlovolju, on se pitao da li je mogućno da se za nekoliko dana zaboravilo ono o čemu se godinama snevalo i mesecima govorilo. Zar su ovi ljudi koji su mogli da ga vide kako, pomažući Bodnaru, stoji na skeli ispod samog krsta, visoko iznad njih, izgubili pamćenje i nemaju ništa da mu kažu i ničim pokažu da je on izveo izuzetan podvig i veliko delo? Savlađujući gnev, pokušao je da sam zapodene govor o postavljanju krsta, o novosadskom majstoru, o velikom poslu koji je svršen. Ne pominjujući sebe ni svoj slučaj, pričao je, kao uzgred, kako u svetu cene slične podvige. On zna da su novine pisale — bečke novine! — o ljudima koji su se peli na tornjeve, i sliku su donosile, i čoveka i tornja. Video je to kao šegrt u Višegradu kod svog majstora. Tako je to u drugom svetu, tamo.

(Istina, Lekso nije pominjao kakvi su bili ti tornjevi u poređenju sa ovim osatičkim, ni kakva su bila ta penjanja, ni kolika. Ali svakom je njegova visina najviša. I kad to pijanstvo, pijanstvo visine, zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših ni nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.)

Ljudi su ga slušali ravnodušno i skretali govor na drugo. A kad uhvati nekog od teških pijanica, plati mu polić rakije i počne izdaleka da ga ispituje o podizanju krsta, čovek trepće očima i jedva se priseća: